БЕЗБЕДНОСТ, ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ, Коментар главног уредника, ПОЛИТИКА

Вања Вученовић: Зашто Србију држе изван европског развоја

Поштовани читаоци, текст који је пред вама, првобитно је и интегрално објављен у часопису „Нова српска политичка мисао“, давне 2007. године и носио је назив „Од Вимера до Цобела – отрежњење од евроатлантизма. У тренутку када сам га писао, нисам могао ни да наслутим да ће његов садржај бити више него актуелан и готово десет година након иницијалног публиковања. Актуелни историјски и међународни контекст у коме се налази Србија, али и опасности, претње и изазови са којима се готово свакодневно суочава, обавезују ме да ову кратку анализу још једном, у незнатно измењеном облику, представим широј заинтересованој јавности.


У нашој јавности је готово неприметно пропраћено – за будућност Србије можда и судбоносно – писмо којим је члан спољнополитичког одбора Бундестага и тадашњи потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вили Вимер информисао некадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера о садржају конференције Балкан и проширење НАТО“, коју су крајем априла 2000. године организовали Амерички државни секретаријат и Спољнополитички институт Републиканске партије у Братислави, у Словачкој. У прилог тврдњи да је реч о конференцији на изузетно високом нивоу, са озбиљним политичким и војно – безбедносним реперкусијама говори њен званични карактер, али и податак да су на истој учешће узели високи представници земаља чланица и кандидата за чланство у НАТО, и то на нивоу председника влада и министара иностраних послова и одбране.

У циљу бар делимичног расветљавања актуелне међународне позиције Србије, наше нејасне, магловите и неизвесне европске перспективе, као и због несхватљиво понижавајућег односа најутицајнијег дела међународне заједнице кад је реч о легитимним државним, историјским и свим другим интересима наше земље на Космету (који коначну форму добија у ултимативном „Ахтисаријевом пакету“), било би корисно осврнути се на неке закључке усвојене на поменутој конференцији. Кренућемо редом, трагом, више него опомињућег, Вимеровог писма.

Амерички представници су на конференцији у Братислави затражили да се у кругу савезничких држава (САД и Велика Британија, пре свега), што је могуће пре, изврши међународно признање независне државе Косово. Ако имамо у виду само ову чињеницу, тешко одржива постаје теза, како је бомбардовање СРЈ 1999. године, иначе спроведено мимо одлуке Савета безбедности УН, за своји искључиви циљ имало спречавање кршења и угрожавања права албанског становништва на Космету.

Потврда овог става исказана је у следећем усвојеном закључку са израженим геостратешком и геополитичк0м подлогом: „Рат против Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука америчког генерала Ајзенхауера из Другог светског рата“, те да стационирање америчких војника на њеној територији (Југославије) мора да буде надокнађено из стратегијских разлога. Стога је посве упитна тврдња да би даривање Косова представљало неки значајан уступак “државотворним” Албанцима, колико је у питању претварање ове територије у  идеалан стратешки полигон НАТО, за остваривање свих будућих геополитичких планова на простору Балкана и Старог континента. А све да би се остварили недосањани амерички спољнополитички науми и исправиле стратешке „грешке“ по завршетку Другог светског рата.

Јасно је да дуготрајно и неорочено америчко војно присуство на територији Косова, може бити обезбеђено и гарантовано једино oбезбеђивањем независности покрајине, која би због криминогено – терористичког карактера  владајуће косовске олигархије  у перспективи представљала потенцијал и моћно оруђе за изазивање свих будућих сукоба у региону. У тој чињеници крије се одговор на питање зашто с америчка администрација појављује као највећи и најзаинтересованији „ктитор“ будуће косовске независности. Улажући суштински и нескривено у „слободу и независност народа Косова“, америчка администрација изнад свега улаже у своју стратешку будућност и неупитно присуство на територији Евроазије. Можда изгледа и звучи парадоксално, али само будући конфликти и регионалне нестабилности оправдавају сврху даљег постојања Северноатлантског војног савеза. Поред тога, даривањем косовске независности и стварањем новог исламског бастиона на Балкану, НАТО ће настојати да корпусу савезничких исламских и арапских земаља компензује све војне интервенције америчких трупа у Авганистану, Ираку и на ширем подручју Блиског Истока.

Засигурно најзначајнији закључак усвојен на овој важној конференцији у Братислави гласи:

Србија мора да остане трајно искључена из европског развоја.

Сведоци смо да је наша земља свих ових година, без јасних и оправданих разлога, држана на одступници од Европе, а да јој се непрестано нуде неке далеке, нејасне и посве непредвидиве европске перспективе. Европска будућност Србије се евидентно, према горепоменутом закључку, не поклапа с интересима НАТО и САД у региони, колико год да они званично подржавали и охрабривали њен проевропски пут.

„Рат против Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука америчког генерала Ајзенхауера из Другог светског рата“, те да стационирање америчких војника на њеној територији (Југославије) мора да буде надокнађено из стратегијских разлога.

Међутим, такав интерес не мора бити a priori и иницијално усмерен против саме Србије, иако она у овом тренутку због тога засигурно и највише трпи. Америка на самосталну и стабилну Европу и даље гледа као на потенцијалног политичког и економског конкурента. То је више него довољан мотив да се предузму све познате и непознате, конвенционалне и неконвенционалне метофе како би се Стари Континент трајно одржавао у, политички и економски, подређеном и неизвесном положају. Тако и чувени амерички геостратешки маг Збигњев Бжежински позива да интегративне европске процесе треба здушно подржавати све док евентуална самосталност и самодовољност Европе озбиљно не нашкоди геополитичким и економским интересима САД и не доведе у питање даљу оправданост постојања НАТО савеза.

Можемо само да констатујемо да је заинтересованост Европе за решавање „косовског питања“ потпуно изостала, а да је решавање овог геополитичког гордијевог човра препуштено на милост и немилост стратешким интересима САД. Америка настоји да посредством Косова као „црне рупе“ региона и потенцијалног изворишта неких будућих сукоба обезбеди свој даљи војно – политички опстанак на овом подручју и тако успостави дугорочно ефикасне механизме свеукупне контроле своје старије али и слабашније сестре Европе.

У том погледу, чине се прикладним Вимерово виђење: „jедном речју, мени се који пут чини да Американци данас делују као немачки државник Бизмарк некада. Он је једном приликом рекао да је у немачком интересу да на Балкану владају немири и сукоби јер то немачке супарнике држи у сталној напетости“. Није ли циљ званичног Вашингтона данас потпуно исти – ометање и осујећивање било какве самосталне и суверенистичке европске политике.

Поред тога што се кроз бомбардовање и каснији мировни процес уз пропратно стационирање НАТО трупа, овај геополитички важан регион настоји одвојити од европских интеграција, истовремено постоји јасно стратешко опредељење да се спречи и осујети евентуални „повратак Русије у игру“ на овим просторима. Иако је Европа у значајној мери свесна геополитичке игре око Балкана и у перспективи несагледивих опасности може да генерише косовска независност, она због зависног положаја мора да се повинује још увек доминантној Америци.

Англосаксонски амбасадори у Београду су у својим медијским наступима били јасни у ставу о будућој судбини Косова. То потврђује и контроверзна и у много чему индикативна изјава немачког амбасадора о неопходности „надзиране независности“ Косова, али и „упозорење“ да би одбијањем таквог решења Србија ризиковала покретање питања статуса Војводине и Рашке области, што се може схватити као додатни притисак на српску јавност да коначно „преломи мозак“.

Не улазећи у калкулације типа „да ли иза тога стоји Берлин или Вашингтон“ (јер први се понашао прилично суздржано око косовских преговора), можемо само рећи да би сваком разумном и добронамерном требало да буде све јасно или, реформским новоговором речено – транспарентно. Стратешке линије великих сила који су повучене у време Милошевића или пре њега реализују се непогрешиво и данас без обзира на то ко ће формирати или ући у неку наредну владу, при чему изненађена и увређена може бити само српска политичка наива.

А Вили Вимер је био више него јасан. И хвала му на томе.

Јун, 2007.


Писмо Вилија Вимера у оригиналу на немачком језику можете да преузмете овде: Pismo Vilija Vimera


Један коментар

  1. SVAKA CAST !!!
    APSOLUTNO TACNO,JASNO !

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*