БЕЗБЕДНОСТ, ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ, Коментар главног уредника

Вања Вученовић: Како је Пјонгјанг постао корисни нуклеарни идиот

Шта се уистину крије иза најновијих нуклеарних проба Северне Кореје, уколико је познато да су Клинтон, Рамсфелд и Буш играли кључну улогу у наоружавању ове “непослушне” државе. Поједине чињенице указују на активну улогу америчке администрације и ЦИА у изградњи и развијању нуклеарног арсенала Пјонгјанга. Као логично се намеће питање: на чију геополитичку воденицу иду најновије севернокорејске нуклеарне пробе?

Иако је се цео свет ових дана згражава над најновијим нуклеарним пробама комунистичког режима Ким Џонг Ила, нема ни помена о томе како је и којим путевима Пјонгјанг уопште дошао у посед наоружања које представља „претњу светском миру“. Одговор је фрапантан и запањујућ, али истовремено и потпуно јасан и једноставан – изградњу нуклеарног арсенала Северне Кореје директно је финансирала администрација САД.

Јавности је мало познато да су управо Клинтонова и Бушова администрација играле кључну улогу у унапређивању нуклеарног потенцијала Северне Кореје још од средине деведесетих година прошлог века.

Реакција на вест да је Пјонгјанг извео подземне нуклеарне пробе, чија је јачина 10 пута већа од првих проба из октобра 2006. године, слична је оној када су Сједињене Државе оптужиле Ирак због поседовања хемијског и биолошког оружја а што је, подсећања ради, био посве довољан повод за отпочињање војне инвазије на ову земљу 2003. године.

Наравно, после толико времена, и данас се избегава помињање чињенице да је до те 2003. тадашњи државни секретар Доналд Рамсфелд активно посредовао у снабдевању некадашњег ирачког председника Садама Хусеина поменутим оружјем.

Чувени Рамсфелд је, поред тога, као извршни директор компаније АББ (ASEA Brown Boveri) реализовао 200 милиона долара вредан уговор о испоруци опреме за изградњу два нуклеарна реактора лаке воде у Северној Кореји у 2000. години. Он је преузео задужења Клинтонове администрације која се сада већ давне 1994. године споразумела са властима у Пјонгјангу о замени нуклеарних реактора тзв. нуклеарним реакторима лаке воде. У то време, “експерти” које је финансирала влада САД су тврдили како реактори лаке воде не могу бити искоришћени за израду бомби. Ипак такво мишљење не дели Хенри Соколски из Центра за политичку едукацију у Вашингтону, који тврди да „реактори лаке воде могу бити употребљени за израду мноштва нуклеарних бомби заснованих на плутонијумској технологији“.

„Ови нуклеарни реактори лаке воде су у суштини као и сви остали реактори, и они поседују потенцијал за израду нуклеарног оружја. На тај начин и када престанете да снабдевате неког “нуклеарног преступника” опасним материјалом , не значи да не желите да исти и произведе нуклеарно оружје, иако се декларативно борите да то по сваку цену спречите“ – истиче Соколски.

Стејт департмент је свих ових година тврдио како нуклеарни реактори лаке воде не могу бити употребљени за производњу бомбе али је још 2002. године упозорио руске власти да обуставе нуклеарну сарадњу са Ираном, из бојазни да Иран не дође до оружја за масовно уништење. У то време, Русија је радила на изградњи нуклеарних реактора лаке воде у Ирану. Стога, према оцени Стејт департмента нуклеарни реактори лаке воде у Ирану могу да се употребе за израду нуклеарног материјала, док исти такви реактори у Северној Кореји немају тај потенцијал.

Помало чудна и, најблаже речено, нелогична и проблематична процена, зар не?

Још у априлу 2002. године, администрација Џорџа Буша најавила је издвајање читавих 95 милиона долара на име изградње “безазлених” нуклеарних реактора лаке воде у Северној Кореји. Буш је тим чином показао да је снабдевање севернокорејског “диктатора” потенцијалом који му омогућује да произведе стотину нукларних бомби годишње “ – од виталног интереса за националну безбедност САД?! Према појединим изворима, Буш је за ову сврху издвојио још већу суму новца почетком 2003. године.

Иако је изградња реактора недуго потом из нејасних разлога обустављена, званични Пјонгјанг је убрзо пронашао алтернативне путеве и домогао се потребних елемената за изградњу читаво арсенала атомских бомби. Главни посредник у том „послу“ био је човек ЦИА, познати међународни кријумчар оружјем, пакистански научник др Абдул Кадир Кан.

Упркос чињеници да су холандске власти изражавале дубоку сумњу и неповерљивост према “активностима” др Кана још од средине седамдесетих, ЦИА је успешно у неколико наврата успешно спречавала његово хапшење и привођење правди. О разлозима ЦИА за такве поступке можемо само да нагађамо. “Кан је праћен читавих десет година и очигледно је представљао озбиљан проблем, али су тајне службе у овом случају могле ефикасније поступити, истицао је својевремено холандски премијер Руд Луберс. Хаг није рекао своју последњу реч у случају Кан, међутим, Вашингтон јесте.

Луберс је истакао да је др Абдул Кадир Кан имао слободу да несметано улази и излази из Холандије уз благослов ЦИА, да би напослетку постао и главни кријумчар нуклеарне технологије на међународном тржишту, и то уз благослов председника Џорџа Буша.

Бивши холандски премијер је осумњичио Вашингтон да је дозволио деловање др Кана из суштински стратешког разлога – Пакистан је тада био кључни савезник САД у борби против Совјета. У то време, влада САД је финансирала и наоружавала муџахедине, међу којима је био и озлоглашени Осама Бин Ладен. Муџахедини су својевремено били обучавани од стране пакистанске обавештајне службе, како би се борили против совјетских снага у Авганистану.

Сједињене Државе су добро знале да је Пакистан у то време развијао нуклеарно наоружање, али их та чињеница није превише тангирала јер је било јасно да оно није иницијално било усмерено против њих већ да служило као средство застрашивања и обуздавања нарастајуће Индије, а могуће и самог Совјетског Савеза.

Да ствар буде још чуднија, у септембру 2005. године у јавности је одјекнула вест да је суд у Амстердаму, који је давне 1983. осудио др Абдула Кана због криминалних активности на четири године затвора, изгубио списе који се односе на овај предмет. Потпредседница суда Анита Лесер оптужила je „главом и брадом“ ЦИА за крађу списа који се односили на овај судски случај.  Читава ствар је тада очито „легла“.

У овим данима, корпоративни медији широм САД заједно са председником Бараком Обамом и Уједињеним нацијама изражавају неподељиву и дубоку осуду због најновијих нуклеарних проба и провокација севернокорејских власти. Избегава се, међутим, одговор на јасно и једноставно питање: како је Пјонгјанг, заправо, уопште дошао у посед  тако важних и опасних тајни нуклеарне технологије?

Можда је то недавање одговора и циљ ове геополитичке представе у којој је Ким Џонг Илу додељена улога агента провокатора и корисног идиота, а да он те своје роле није ни свестан? Америка ће и надаље производити своје контролисане непријатеље и противнике – који не морају бити до краја свесни своје улоге – уколико се то уклапа у зону ширих америчких геостратешких интереса.  A и увек ће се пронаћи неко довољно луд и изманипулисан да притисне кобно нуклеарно дугме.

(Текст је у првобитној верзији објављен 2008. године на порталу Српска аналитика)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*