ГЕОПОЛИТИКА, ДРУШТВО, ИСТОРИЈА

Свети Сава српски као “светац цивилизатор”- геополитика светосавља

Свети Сава представља непоновљиви лик  наше националне историје. Он је то био  не само за свога времена бурног и  бременитог разним историјским, геополитичким, верским, културним и националним искушењима, већ је то по нашем скромном суду и данас, представљајући  парадигматичан пример како треба одговорно деловати на заштити и унапређењу државног, националног и верског интереса свога народа.

Његово дело је вишеслојно и препуно примерима правилног поступања, и јасног става, коме и чему треба дати предност у појединим периодима државног и верског живота српског народа. Када констатујемо да је његово дело слојевито онда мислимо на следеће његове димензије: он нам се појављује као изразити модернизатор државе и културног живота  (отуда у наслову рада назив “светац – цивилизатор”), као утемељивач српске цркве, просвете, као брижни делатник у сфери здравствене бриге народне, градитељ и ктитор сакралних објеката, дипломата и преговарач, мисионар и визионар, монах подвижник и архиепископ, писац и “псалмопевац “, утемељивач државних закона и црквених канона, интегратор и креатор националног идентитета српске државе и нације, и још много таквих улога.

Просветитељска делатност Светога Саве, синхронизована је са тадашњим европским токовима просвећивања и модернизације, али је обогаћена и прилагођена српским државним, културним и верским специфичностима. Он је такву делатност просвећивања и модернизације уподобљавао националним потребама, а не пуком жељом да подражава европске средњевековне узоре и трендове. Његово просветитељство је “нетипично јер је практично еманципаторско и национално-државно-црквено него што је теоријско и не може се подвести под просветитељство у школском смислу те речи” или под филозофију” (Нешковић). Стога га историчар В. Ћоровић с правом “сврстава у “свеце – цивилизаторе” који су деловали потпуно с ону страну верског фанатизма праксе владања голом силом”. Дакле један већи део укупне делатности Светога Саве, посвећен је просветној и модернизаторској улози и о томе поред самих успеха сведоче и бројни истраживачи његовог дела, како домаћи тако и страни.

Неки аутори уверавају да он ипак није могао бити прави пустиножитељ јер је своју делатност подредио свом народу, а не богу. Сава је напустио пустиножитељство у име општежитељства и тако постао политичар, али у црквеној одори. У великом броју они истичу управо овај аспект његовог рада, без жеље да умање другу мисију која се тицала монашке и верске делатности. Тај условни дуализам више је истицан због потребе јаснијег маркирања националног садржаја него ли у намери да се потцени овај други верски део. Ипак, морамо рећи да је оцена Светог Саве као “политичара у црквеној одежди” претерана и удаљена од његове стваране историјске улоге. Тиме што је делао у корист народну није мање био монах и духовник. Узалудно је и покушавати да се оспори његова христоцентричност и монашка посвећеност. Напротив, његов рад је колико сложен и вишедимензионалан исто толико  усклађен и међузависан. “Ово просветитељство у својој вишеслојности у основи је делатно, практично, а по садржини најпре национално-еманципаторско… Борећи се за националну еманципацију, националне институције, језик и културу, он је подстакао и усмерио изградњу идентитета и самосвести српског народа”.

Национално-еманципаторски потенцијал Савиног рада огледао се у јасној намери да оствари мисију ослобађања српске државе и цркве од предоминације византијског цезаропапизма. Он је то чинио са намером да изврши диференцијацију српског националног идентитета у мноштву других који су били утопљени у тзв. универзализам византијског комонвелта. Таква намера била је утолико тежа за реализацију јер су јој се супротстављали вековни империјални интереси Византије која је настојала да сачува политичку и верску доминацију над просторима средњевековних српских жупанија (Зете и Рашке) пре свега. “Разумљиво и Номоканон има у основи идеал симфоније, али овде се доследније извлачи идеја равноправности цркве и државе, одбија се цезаропапизам, али и “источни папизам”, односно хегемонија цариградске цркве над националним црквама и државама” (Нешковић).

Сложеност такве мисије додатно је компликовала и верска компонента јер је у склопу постојећих геополитичких интереса било неопходно наћи спасоносну формулу ослобођења која би подстицала еманципацију српске државе (и владарске титуле великог жупана) и постизање статуса српског краљевства, а да са друге стране то не угрози стицање верског статуса аутокефалности, поготово што је насупрот свему томе стајала и друга конкурентска религијска и политичка стварност оличена у Римској цркви и западном политичком  поретку моћи. “То је доба када су се на истом плану сукобила два схватања: универзалистичка идеологија Византијског царства и идеја о суверености, сублимисана у светом краљевству”(Бојовић). Наиме, његова настојања добила су разрешење у виду изградње домаће српске идентитетске подлоге, као облика “посрбљавања” страних утицаја како тада снажнијих византијских тако и утицаја римског хришћанства, културе, уметности , градитељства и сл. “Отуда неки истраживачи (на пример, Н. Велимировић, Д. Оболенски, М. Ковачевић) говоре о тенденцији стварања српског хришћанства под именом светосавља”. О томе сведочи  Свети Николај Велимировић у предговору књизи Оца Јустина Поповића “Светосавље као философија живота”, када каже: “Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугледним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином”; док сам отац Јустин Поповић истиче аксиолошки и христолошки контекст светосавља, када каже: “Реците која је то наша историјска вредност, а да посредно или непосредно не води порекло од Светог Саве? (…) Светосавље, и као комплекс светосавских идеја и као комплекс светосавских метода, извире из Христа и Његовог Еванђеља” (Поповић Ј).

Филозоф М. Ковачевић у пренаглашено критички интонираној студији “Светосавље као понављање”, износи  диференциран приступ да је у рецепцији светосавља поготово оној средњевековној могуће маркирати најмање два њена облика  или разумевања.” Савизам је у Доментијановој верзији типична властелинска идеологија која је своје потребе поистоветила са потребама српског народа. У Теодосијевој верзији, која је, по Д. Богдановићу, писана 1316. или педесет и више година после Доментијана, савизам је постао самосвест народа и његова можда најјача синтетичка снага” (Ковачевић). Наш богослов, Д. Калезић у својој књизи посвећеној Светом Сави можда је на најјаснији  и најпрецизнији начин дефинисао суштину светосавља када је написао да тај дух светитеља који зрачи из милешевске крипте “чини да светосавље не буде приземна идеологија него духовност православних Срба. Као такво, оно је најаутентичнији гарант идентитета Срба хришћана…”(Калезић). Оболенски у том контексту каже: “Савино завештање припада српском народу чак и више од његовог овоземаљског живота”.

Сасвим другачије тумачење Саве и његовог дела дао је Димитрије Богдановић у књизи “Ликови светитеља” када каже: “Свети Сава није националист, није ни родољуб, у савременом смислу речи, није државник ни политичар, није просветитељ у стилу “дижите школе деца вас моле”, мада његова делатност има далекосежне последице на разним подручјима живота српског народа. Идеологија Светог Саве није никаква “философија” која би требало, ваљда, да послужи као основа националног живота и политичких стремљења. Његова идеологија је јеванђеље, и то у монашкој интерпретацији”. Исказани став Д. Богдановића је типичан за ону школу мишљења која је дубоко религиозног карактера и монашко-православне инспирације, која сматра да је ваљда “нечасно” радити на ползу народа и државе (чак и тада када и сами не поричу чињенице које говоре о његовим заслугама за народ) сматрајући ваљда да ће таквим оценама бити “испрљани” или недовољно истакнути његови несумљиви монашки и духовни подвизи и достигнућа. Особито је подложна критици Богдановићева формулација Савиног рада и живота коју он назива “идеологијом”, пренебрегавајући све негативне последице таквог појма, који ни у једној варијацији не може имати позитивну конотацију поготово ако се посматра у дијахронијској перспективи.

Наставак следи.

(Изворни научни текст објављен је у часопису Витешка култура бр. 5, 2016. година)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*