ГЕОПОЛИТИКА, ДРУШТВО, ИСТОРИЈА

Свети Сава српски и Темплари – геополитика светосавља

Не тако ретко је у нашој историографији прећуткивана или склањана са стране веза коју је наша средњевековни властела имала са витешким редовима Западне Европе. Некада та веза напросто није била довољно истражена, но у сваком случају може се констатовати да је литература о њој оскудна. У таквом контексту и ми на скроман начин можемо да понудимо само неке чињенице које би касније ваљало  подробније истражити. Занимљиво је да су описи путовања Светога Саве у Свету Земљу којих је било неколико, остајали без сведочанстава ко их је безбедносно покривао. У питању није био само физички аспект безбедности Светитеља и његових сапутника, него и разних реликвија, новца и других драгоцености које је са собом носио било у погледу покривања трошкова самог пута, било у погледу богатих дарова које је даривао манастирима и својим успутним домаћинима а поготово када је инвестирао купујући и градећи манастире.

Тешко нам је и замислити да је то могло да се оствари без организоване подршке и пратње. Неки извори претпостављају да је он имао такву врсту подршке од стране витешког реда Темплара, чија је једна од основних мисија у том времену била и заштита ходочасника на путу за Јерусалим и у повратку из њега као и други светих места Блиског Истока. Са једног од таквих путева Свети Сава је у јесен 1219.  свратио у манастир Филокал крај Солуна, кога је и пре знатно материјално помагао. У њему је остао неколико месеци радећи вредно на правно-канонском устројству српске државе и цркве.

Занимљива је и надасве индикативна чињеница да је  манастир Филокал у то време био под управом Темпларског витешког реда. „У Солуну су сад господари Латини. У Манастиру Филокал, у коме је раније често одсиједао, сад се налазе римокатолички монаси темпларског реда. Њему је ранијем приложнику и добротвору овог манастира, било дато на употребу неколико одаја. Ту он, заједно са сарадницима, врши још једном детаљан преглед цјелокупнога рада; посебно прегледа огромни канонско-правни корпус у коме је садржана римска правна грађа која ће преко њега ући у темеље наше правне културе. Ту он спрема и друге „књиге“ које су биле потребне његовој „саборној цркви“, истиче Доментијан, мислећи на Жичу која ће бити столица цијеле нове аутокефалне помјесне цркве“(Калезић Д).

Исту чињеницу истиче и Д. Оболенски сматрајући је значајном чак и када спекулише да Витезови Темплари можда у том тренутку нису били присутни иако је манастир био под њиховом управом. Темпларско гостопримство које је уживао у том манастиру, а тај боравак како смо видели није био кратак, је значајан показатељ Савиног односа према овом витешком реду, ма колико да је било логично да он борави у манастиру кога је и пре тога богато помагао. „Оба његова биографа кажу да је боравио у „свом“ манастиру Филокал  где је, по Доментијановим речима, живео и током претходне посете Солуну.(…) Филокал је 1219. већ био у рукама витезова темпларског реда, али они можда нису боравили  у њему; (…) Савин боравак у Солуну који се морао протегнути добро у 1220. годину показао се значајан за будућност српског законодавства“(Оболенски Д).

Особито занимљива конотација ове посете и боравка у манастиру Филокал лежи у чињеници да је она дошла након Савине успешне мисије стицања аутономије (или аутокефалије) српске цркве у статусу архиепископије, од стране никејске патријаршије. Дакле он је тамо боравио „као новорукоположени српски архиепископ Сава  задржао се у Солуну, који је још био под латинском влашћу , Саву је пријатељски примио митрополит града, а боравио је у познатом солунском манастиру Филокалу, коме је даровао две велике иконе“ (Историја српског народа, 2000). Познати писац „Историје српске правослване цркве“ Ђоко Слијепчевић тај боравак објашњава као последицу Савиног пријатељког односа са тадашњим Солунским митрополитом Констадијем Месопотамитом. И он наводи неколико већ констатованих чињеница, да је свратио у Солун који у то време још био под влашћу Латина а који су га изгубили тек крајем 1224. године, тачније да је боравио у манастиру Филокалу чији је био ктитор.“У Филокалу је, уз подршку свога пријатеља, са којим још од младости „имађаше велику љубав“, Св. Сава могао неометано да припреми све што му је  требало за извршење црквене организације.“ (Слијепчевић Ђ)

Неки извори претпостављају да је он имао такву врсту подршке од стране витешког реда Темплара, чија је једна од основних мисија у том времену била и заштита ходочасника на путу за Јерусалим и у повратку из њега као и други светих места Блиског Истока

Посебно занимљив пример  везе са темпларским контекстом, може се пратити преко утицаја на тадашње српско сакрално градитељство. Царска лавара манастир Студеница као и многи други значајни манастири по Србији у организационо – просторном смислу грађени су по узору на тадашње цистерцитске опатије на Западу. Оснивач тог врло занимљивог и утицајног реда био је Свети Бернард од Клервоа који је уједно био у творац унутрашње конституције  Темпларског монашког реда као првог војног реда те врсте у Хришћанству. Дакле, „Студеница је поврх свега постала узор за велике краљевске задужбине које су тако много допринеле оној блиској срадњи цркве и државе, (…) Богато обдарене земљом и имањем, чувене по фрескама у својим црквама, оне су често биле грађене као цистерцинске опатије у западној и средњој Европи… “ (Оболенски Д).

Иако за почетак скромни у резултату, ови примери сарадње и контаката треба да буду подстрек за даља истраживања ове теме, тим пре што су  добар показатељ и оријентир и нама данас како треба поступати у сличним околностима и колико треба избегавати пут искључивости, крајности и фундаменталистичке заслепљености. Такав пут никада није доноси добро никоме ко је њиме ходио, а водио је у нове поделе,  конфронтације и непотребне сукобе. Властити идентитет се најбоље чува и развија у активном пропитивању његове садржине, симбола, вредности и значења. А то се ради кроз размену и културни дијалог са другим идентитетима који су ултимативни услов препознавања и потврђивања  властите идентитетске припадности. Томе нас је најбоље учио наш Свети Сава  као „светац цивилизатор“.

Наставак следи.

Први део:  Свети Сава српски као „светац цивилизатор“- геополитика светосавља

(Изворни научни текст објављен је у часопису Витешка култура бр. 5, 2016. година)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*