ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ

Србија и Балкан у неоевроазијској геополитичкој концепцији

Савремено евроазијство или неоевроазијство, јавља се и добија интелектуални замах у првим годинама постојања Руске Федерације. Пошто је социјално-економска трансформација Русије, по моделима који су сугерисани са Запада, била врло неуспешна, а улазак у западни цивилизацијски ареал изразито спор, несигуран, и успут компензован знатним геополитичким и геостратешким концесијама у корист САД и водећих западноевропских земаља, међу руским интелектуалцима су већ раних 1990-их година, осмишљаване алтернативне социо-културне и геоцивилизацијске платформе. Једна од таквих платформи јесте неоевроазијство, (гео)политичка теорија и пракса (политички покрети, скупови, манифестације), која у савременом руском друштву заузима видно место у лепези различитих интелектуалних и политичких струјања.

Неоевроазијство се мисаоно наслања, мада не у потпуности и дословно, на класично евроазијско учење које је настало почетком 1920-тих година. Вероватно најзначајнији савремени евроазијски аутор Александар Дугин, каже, како су Николај Трубецкој (1890-1938) и Петар Савицки (1895-1968), евроазијски Маркс и Енгелс, имајући у виду њихов пионирски рад у утемељивању евроазијске теорије. Трубецкој, иначе лингвиста, утемељивач је евроазијства, ауторитет који је поставио главне концепцијске оријентире овог учења. Ипак, ни опус Петра Савицког, по струци економисте, није ништа мање важан, посебно ако се има у виду чињеница, да је он понајвише од свих осталих истомишљеника, теоријски уобличавао евроазијску концепцију са географског, односно геополитичког аспекта. Оба аутора дефинишу Русију као културно, историјски и географски особену целину – Евроазију – која се разликује како од остатка Европе, тако и од ,,аутентичне“ Азије. Значајан допринос развоју неоевроазијства дала су истраживања географа, етнолога и историчара Лава Гумиљова (1912-1992), који је тврдио да великоруски етнос није ексклузивно словенски, већ се развио из мешања Словена, Угара, Алана и Туркијаца. Другим речима, Руси су посебан и специфичан евроазијски народ, дакле различит и од европских и од азијских етноса.

Ове идеје посебности руске географије, културе и етногенезе, накнадно су разрађивали, и донекле модификовали савремени руски евроазијци. Ирина Орлова је синтетисала резултате истраживања класичних евроазијаца, и крајем 1990-тих публиковала књигу са насловом „Евроазијска цивилизација“ (Евразийская цивилизация). По њеном схватању, ова цивилизација се дефинише као један од културно-историјских система, који се формирао током више од хиљадугодишњег искуства интеракције народa, који су насељавали средишњи континент (који лежи између Кине, планинских ланаца Тибета и западног полуострва Европе), и који су у процесу властитог деловања формирали просторне, временске и социјално-психолошке везе (И. Орлова, 1998: 109). Сличне ставове заступао је и публициста Вадим Кожинов, такође током 1990-тих година, док је са геополитичког аспекта, у то време, неоевроазијску идеју највише уобличио Александар Дугин. Евроазијске тезе присутне су и многобројним радовима филозофа и политиколога Александра Панарина, који их је тумачио у културолошком, филозофско-историјском и социолошком кључу. Последњих година, Дугинове идеје следе и разрађују млађи аутори, попут Леонида Савина или Валерија Коровина. И поред међусобних разлика, могуће је пронаћи за све ове ауторе „црвену нит“ која их повезује, а коју чини неколико базичних ставова.

Различите струје руског неоевроазијства, како запажа Марлен Ларуел, деле исти скуп убеђења – тврдњу о културном јединству и заједничкој историјској судбини Руса и неруских народа у Русији; идеју да централна географска позиција овог простора у центру Старог континента неминовно повлачи за собом империјалну форму политичке организације; веровање у постојање културних константи које објашњавају дубљи смисао савремених политичких догађаја; реторички култ националне различитости са укидањем реалне аутономије за мањине; и одбацивање Европе (Запада) и капитализма кроз критику атлантистичке доминације (M. Laruelle, 2008: 203-204). Иако ова констатација, услед ауторкине необјективности, пати од извесних симплификација, може се, уз делимичну резерву, прихватити као веродостојна.

У делима неоевроазијских аутора, Србија и Балкан су присутни спорадично и неравномерно. Ипак, то не треба да наводи на помисао да су ови наши простори за неоевроазијце периферни и небитни. Једноставно, значајнија се пажња поклањала већим државама на које неоевроазијци рачунају као на могуће руске стратешке партнере, као и на оне државе које биле део СССР-а или су уз границу садашње Русије. Неоевроазијски аутори солидно познају политичке прилике на Балкану и Србији, разумеју тежње српског народа и често се недвосмислено изјашњавају у њихову корист.

Србија и Балкан у ставовима Александра Дугина

У савременој Русији, један од најпознатијих (гео)политиколога средње генерације и свакако најпознатији неоевроазијски теоретичар јесте свакако Александар Дугин. Његова најзначајнија и најпознатија геополитичка студија, у којој је разрадио своје идеје, зове се „Основи геополитике“ (Основы геополитики).

Дугин сматра, да је темељна карактеристика светске историје, антагонизам (дуализам) два типа цивилизације – телурократије (копнене моћи), и таласократије (поморске моћи). Треба нагласити, да теорија копнено-поморског ривалитета није нова, нити оригинално Дугинова (њу је рецимо, посебно елаборирао немачки конзервативни политиколог Карл Шмит). По Дугиновом схватању, у главним историјским епохама, могу јасно да се препознају обрасци ове глобалне дихотомије (најкласичнији примери су супарништва Спарте и Атине, Рима и Картагине, и у новије доба, СССР-а и САД). Након краха биполаризма и распада СССР-а, светску политику обележава несумњива и мултидимензионална доминација Сједињених Држава – главног репрезента поморске моћи или маритимне цивилизације.

За Дугина, као теоретичара крајње телурократског опредељења, глобална превласт САД потпуно је неприхватљива, и његово целокупно научно и публицистичко прегнуће, усмерено је ка осмишљавању стратегије обарања америчке надмоћи у свету. У том смислу, Дугин предлаже стварање евроазијске (кон)федерације од бивших република СССР-а, а потом, и формирање великог континенталног стратешког савеза, чије би тачке ослонца или главни промотери били Берлин (Немачка), Москва (Русија), Техеран (Иран) и Токио (Јапан). Овако геополитички дизајнирана Евроазија, због својих популационих, материјалних, технолошких и интелектуалних капацитета, али и због значајне духовне баштине, била би достојан такмац Сједињеним Државама за глобални примат. Конкретно, Дугин замишља, да стратегијско обједињавање континента „обезбеди контролу над морским границама Евроазије“, потом „економску, индустријску и ресурсну аутаркију“, и коначно, „централизовано управљање евроазијским оружаним снагама“ (Дугин, 2000: 219). Сви остали аспекти уређења евроазијског континента – политички, административни, социоекономски, културни и духовни – могу се обликовати на еластичним принципима, ad hoc, од случаја до случаја.

У Европи, главни руски партнер у стварању континенталног блока, према његовом мишљењу, требала би да буде Немачка, која је стожер ширег геополитичког простора, који се најчешће именује као „Средња Европа“. Иако је Средња Европа етнички и културно разнородна, Дугин сматра, да „Немачка и Немци поседују све неопходне квалитете за ефикасну интеграцију тог геополитичког региона – историјску вољу, веома развијену економију, привилегован географски положај, етничку једнородност, свест о својој цивилизацијској мисији“. Са интеграцијом тог региона и елиминацијом америчког утицаја у њему, стварају се неопходни предуслови за немачко-руско партнерство у пројекту формирања континенталног (евроазијског) геостратегијског савеза. Стварање осе Берлин – Москва, у његовој визији, подразумева такође и прерасподелу „зона утицаја“ у Источној Европи, при чему би се немачка и руска сфера интереса непосредно додиривале, без постојања било каквих геополитичких баријера, типа „санитарног кордона“.

Линија разграничења сфере руског и немачког интереса

На овој мапи, Дугин је повукао линију разграничења између две интересне сфере у Европи – немачке и руске. Делимично, ова линија подсећа на границу коју је у свом делу „Сукоб цивилизација“, повукао Семјуел Хантингтон, између западне и православне цивилизације. Ипак, у односу на Хантингтонову мапу, Дугинова пројекција има неколико другачијих детаља. Најконтроверзнија је линија која је провучена по Балканском полуострву. Код Хантингтона, Војводина и Хрватска улазе у западни културно-географски ареал, док је Дугинова картографска ,,креација“ неспретан покушај да се што више српских земаља укључи у руску интересну сферу, па је тако читава Славонија припала Србији, док је Република Српска остала у оквиру немачке интересне сфере (а замишљено је вероватно обрнуто).

У сваком случају, преовлађујући део српских земаља на овој Дугиновој мапи, укључен је у руску интересну сферу. На први поглед, рекло би се, да су у глобалној геополитичкој комбинаторици, овог пута од стране једног руског аутора, српске земље поново подељене, фрагментиране и међусобно супротстављене. И заиста, први утисак је такав. Ипак, треба да се нагласи, да су Русија и Немачка, суштински, у Дугиновој концепцији, савезничке земље, а границе интересних сфера само интерне линије које обележавају опсег одговорности и лидерства ове две земље. Геополитичка партиција Источне Европе на зоне утицаја, не значи апсолутну доминацију Немачке или Русије у властитим интересним сферама. Дугин предлаже, да руско-украјински или руско-прибалтички односи, треба да постану тространи са учешћем Немачке, и vice versa – односи Немачке са источноевропским државама, требало би да носе трилатерални карактер, са обавезном партиципацијом Русије.

Када је реч о преосталим земљама Балкана, и њиховој политичкој суд-бини, Дугинова мапа пројектује улазак Румуније, Грчке, Бугарске и Албаније у руску интересну сферу, док би Хрватска партиципирала у немачкој привредно-политичкој орбити. Интересантно је, и истовремено тешко разумљиво, његово сврставање Албаније уз словенско-православне (Србију и Бугарску) и православне земље (Грчку и Румунију), упркос чињеници да се у самој албанској популацији, већ деценијама развија антируски, антисловенски (па можда чак и антиправославни) менталитет и поглед на свет. Такође, и поред заједничке вероисповести и духовних корена, јаки и већ подуже укорењени антируски сентименти постоје у Румунији, у којој и елите и обичне масе свој цивилизацијски узор препознају у западноевропским земљама, а не у Русији.

Када је Александар Дугин писао ово своје капитално дело, Руска Федерација се суочавала са мноштвом политичких, економских и безбедносних проблема и изазова. Краће речено, борила се за пуки опстанак као функционална целина. Стога се може разумети изостављање детаљније операционализације пројекта стварања руске зоне утицаја на Балкану. Таква операционализација подразумевала би опис методологије руског присуства на полуострву – у економском, финансијском, културном и медијском смислу. Што се тиче функције и положаја српских земаља у балканском контексту, Дугин признаје, да би у оквиру општег континенталног блока, идеално решење било стварање јужнословенске федерације од Србије, Бугарске, Македоније, Црне Горе и Републике Српске (односно, како каже Дугин – Српске Босне). Ипак, пошто је скоро целокупан пројекат стварања континенталног савеза заснован на меридијанској интеграцији (по правцу север-југ), Дугин даје предност формирању осовина Београд – Атина, и Софија – Атина. За Дугина, геополитички минимум, када су у питању интереси континенталног савеза, јесте стварање неправилног ромба (Дугин мисли на савезничке осовине, прим. Н.В) Софија – Москва – Београд – Атина (и опет Софија).

Имплицитно, улогу коју Русија има у Евроазији, Србија би требало да игра на Балкану, пошто Срби, и делимично Бугари, како каже Дугин, иступају као носиоци идеје хартленда. Доцније, Дугин је делимично модификовао своје првобитне замисли. У коаутроству са Владимиром Добрењковим, он је пре неколико година изнео идеју о распростирању зоне непосредног руског утицаја на територију Источне Европе, и посебно на православне државе (Румунију, Бугарску, Македонију, Србију, Грчку) (Дугин, Добреньков, 2010: 15). Иако се овде прецизније не наводи, шта се тачно мисли под синтагмом „непосредни утицај“, може да се претпостави, да је реч о односима који квалитативно превазилазе обичне билатералне везе. И овде је изостала операционализација синтагме „непосредни утицај“ што с обзиром на консолидовану руску економску и политичку позицију у поређењу са 1990-тим годинама, није оправдано и целом пројекту даје тек један хипотетички и апстрактни карактер.

Коначно, у својој новијој књизи „Геополитика“, Дугин је у кратким цртама изложио пројекат Велике Источне Европе. Реч је о интеграцији бивших социјалистичких земаља централне, јужне (са Грчком) и источне Европе, у један, како Дугин каже, „велики простор“, који би био самосталан у оквиру јединствене Европе (Дугин, 2011: 480). У питању је геополитички ентитет који је етнички, религиозно, културно и лингвистички полихроман и хетероген, без јасно назначених компетенција, степена политичког субјективитета и препознатљивог идентитета. Уосталом, Дугин не крије, да је ова платформа осмишљена на прагматичној бази, пре свега као одговор на америчко присуство у неким земљама централне и источне Европе, које су постале геостратегијска авангарда НАТО-а према Истоку, и као реплика на Мекиндерову идеју кордона између Немачке и Русије. Замишљена Велика Источна Европа, била би пријатељски настројена према Русији-Евроазији, као и према остатку Европе, а англо-амерички војно-политички утицај био би у њој сасвим елиминисан. Међутим, с обзиром на већ споменути етнички и културни диверзитет, старе историјске антагонизме и ривалитете, попут оног између Срба и Хрвата, опречне интересе и дивергентне амбиције појединих држава, тешко је прихватити претпоставку да би Велика Источна Европа могла да ефикасно функционише.

Дугинова перцепција Балкана у његовој неоевроазијској концепцији полази од чињенице да њега насељавају духовно и политички Русији блиски народи који треба да буду у најтешњим партнерским и савезничким односима са њом. Међутим, у његовим опсервацијама, даља и детаљнија разрада ове кључне тезе изостаје. Нема јасне визије квалитета и интензитета међусобних односа, а целокупна концепција углавном се састоји од општих места и констатација декларативног карактера. Понекад, његове тврдње пате од извесне дозе утопизма, као на пример у случају концепта већ спомињане Велике Источне Европе. Дугинова концепција постала би још респектабилнија геополитичка платформа уколико би је пратиле неопходне назнаке у погледу методологије нормиране евроазијске интеграције.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*