ИСТОРИЈА, ПОЛИТИКА

Саша Адамовић: Вирус југословенства убица српске идеје

Да ли је улога “лидера у политици регионалне стабилности” и “најконструктивнијег чиниоца у процесу помирења међу народима Западног Балкана”, која се тако здушно намењује Србији, заправо идеја – “И после Југославије, Србија у Југославији”; што ће значити да се, све док нас не буде, наставља бесомучно колективно искајавање пошасти “великосрпског хегемонизма”? У Старом Риму се говорило “Вае вицтис!” –  Тешко побеђенима!, али да ли то значи да се, баш као јунак Ковачевићеве трагикомедије, увек изнова морамо ишчуђавати да није лепо да смо луди, а да то не знамо? И док се у суседној нам држави, странка чији програм је спречавање деложација људи из њихових домова, јавно одриче ставова свог саборског заступника да је у Јасеновцу почињен геноцид, а да је Олуја била етничко чишћење, очекује нас обележавање 1. Децембра – годишњице оснивања Краљевине СХС, потоње Југославије. Са историчаром Сашом Адамовићем разговарамо о томе колико културни образац, чији саставни део је и просвета и даље чини да нас као народ и заједницу обликује идеја која је допринела двоструко већем избеглиштву од оног у времену Велике сеобе Срба под Патријархом Чарнојевићем.

Џулијан Асанж, оснивач Викиликса је својевремено у интервјуу једној нашој националној телевизији рекао да је Србија у предности у односу на друге земље, јер у светским  историјским догађањима – будућност код нас прва долази. Прва долази, и упркос огромним жртвама, веома тешко одлази?

Култура и информисање су данас важнији него икада пре. Ако пратите савремена дешавања, можете лако уочити да се на глобалном нивоу воде прави ратови том на пољу. Постмодерно доба у коме живимо, иако су многи пожурили да прогнозирају исход, још увек није дало одговор на питање да ли ће превладати традиционалне или глобалистичке идеје. Српски народ је нажалост, почетком 20.века, изгледа одустао од своје националне идеје, или је покушао да је замени са  једном вештачком наднационалном југословенском идеологијом. Југословенство је као мини словенофилска идеја, по својој дефиницији недоречено и неостварено, јер окупљање Јужних Словена је непотпуно ако не подразумева и укључивање Бугара, као веома важан јужнословенски народ. Напослетку, југословенска идеја се редуковала на међусобне српско-хрватске односе. Хрватска историографија нам даје драгоцен увид у хрватски поглед на југословенство, јер не смемо заборавити да идејни творци те идеологије долазе управо отуда. Зачуђујуће је да су у нашој јавности, сви они који су за критичко преиспитивање југословенства прокажени као негативци. То говори да се, упркос тешком историјском искуству и наслеђу, у Србији на југословенску идеју гледа благонаклоно. То је толико далеко отишло, да су у скорашњим расправама око канонизације надбискупа Алојзија Степинца, неки наши историчари војном викару НДХ замерили, замислите! – да је између осталог био и против Југославије.

Шта за вас значи Југославија?

Прва асоцијација на Југославију ми је Јасеновац. Осамдесетих година прошлог века, у време док је био дисидент (о томе је недавно писала и хрватска штампа), Фрањо Туђман је разговарао са једним америчким америчким дипломатом и саопштио му да су Срби и Хрвати два неспојива народа која припападају различитим цивилизацијама. Нас је описао као Бизантинце и источњаке. Ако је то рекао један Титов генерал и антифашиста, шта тек говоре други, мање умерени?

Постоје ли  рационални и ирационални разлози у том грчевитом управљању према југословенству о којем сведочимо? Колико је наша историографија, услед идеолошких притисака, томе допринела?

Верујем да ће ускоро, у сусрет 1. децембру, односно годишњици оснивања Краљевине СХС бити научних скупова на којима ће се разговарати о тој теми. Итекако је много разлога за преиспитивањем наше прошлости. Током 2014. године када се обележавала стогодишњица Првог светског рата, једног од најважнијих, а за нас и судбинског историјског догађаја, приметио сам да су наши историчари готово у стрепњи ишчекивали како ћемо као народ бити оптужени за избијање тог светског сукоба. Сигуран сам да је сада, све укупно, веома добра прилика да коначно преиспитамо и сагледамо то историјско време и оно што нам се догађало. Српска политичка елита, бар у два наврата, у по народ и државу одсудним тренуцима, није била на висини задатка. Први је  прелаз у англофранцуски табор, након 1903. године, који нас је одвео у Други светски рат и учинио  “бедемом” против немачког продора на Исток. Србија је захваљујући томе нестала 1915. године, а демографски се никада нисмо опоравили. Уочи Другог светског рата ситуација се поновила, јер смо наглавачке улетели у тај сукоб и доживели националну катаклизму – геноцид у НДХ, али и  страдање у другим крајевима, комунистичку револуцију… У комадићу наше државе, окупираној Недићевој Србији, где смо колико толико сачували главе, догодио се преурањени устанак са страховитим репресалијама. Због свега тога важно је установити  културу сећања и пресабрати поуке, како за нас као народ, тако и за власт, ко год она била.

Део јавности, посебно у Војводини, који је без обзира на свој значај и моћ, нарочито гласан у захтевима да се као народ, посебно и више од свих других, морамо стидети због догађања у ратовима деведесетих, отворено пропагира културни расизам. Придев “србијански” се погрдније употребљава него у окупационим новинама. Да ли се тиме наговештава, упркос неупитној вољи већине, да ће у наредном периоду, подручје Војводине бити предмет притисака и уцена?

Војводина је важан део српског националног, етничког и државног простора и неотуђиви део наше државе. Мултиетничност Војводине нико не спори и то је њена вредност, али ми се чини да се она намерно вештачки наглашава како би се избегло речи да је Војводина српски етнички и државни простор. Ко год имало познаје локалну историју, зна да су приче о наводном благостању и идеалном етничком суживоту, пре уједињења са Србијом, фразе и бесмислице.

Прва асоцијација на Југославију ми је Јасеновац. Осамдесетих година прошлог века, у време док је био дисидент (о томе је недавно писала и хрватска штампа), Фрањо Туђман је разговарао са једним америчким америчким дипломатом и саопштио му да су Срби и Хрвати два неспојива народа која припападају различитим цивилизацијама. Нас је описао као Бизантинце и источњаке. Ако је то рекао један Титов генерал и антифашиста, шта тек говоре други, мање умерени?

Као народ имамо много разлога да се са поносом сећамо Српске револуције 1848. године када су наши преци ово подручје назвали “Војводство Србија”. Након Другог светског рата, само на територији Србије установљене су две покрајине, што није учињено нити у једној другој републици иако је за то постојало много више сасвим оправданих историјских разлога. И то нешто говори о Југославији и њеном односу према спрском народу. Уставним променама у Титовој Југославији, покрајине су постале државе у држави. Голгота косовских Срба није престала ослобођењем 1945. године у новој држави.

Како тумачите покушаје афирмације некаквог “изворно војвођанског идентитета” чија главна одредница је, управо “случајно”, порицање и анимозитет према српском националном бићу? 

Југословенство као антипод српској идеји је последично оставило трага и у томе. Морамо бити искрени и рећи да је југословенска идеја у предратном периоду утрла пут победи комунизма 1945. године. Повратак српској идеји је зато не само оправдан већ и логичан. Наши преци су осећали важност националног идентитета и зато је Карађорђу и српским устаницима највише помоћи стигло управо са подручја оног што ће постати Војводина. Српска заветна мисао о ослобођењу и националном уједињењу је, не без разлога, била најјача у Војводини.

Рајетински менталитет  прихватања туђих предрасуда о свом народу данас се приказује као врста моралног и интелектуалног подвижништва. Да ли је могуће зауставити тај  “аутошовинистички кал”, како је то назвао професор и књижевник Слободан Владушић?

Национално отрежњење, а то значи разобличавање и раскринкавање југословенског мита, важно је и што он поново мутира кроз објаве и конструкције “Западни Балкан”, “регион”, “Југосфера”… Обнова нашег националног бића у културном и политичком смислу – питање је опстанка нашег народа. Прошлост је једна, али је будућности више. Хајде, да једном будемо одговорни, а то значи да српску идеју учинимо привлачном  и почнемо коначно да водимо бригу о нама самима и будућности наше деце. Слободан Владушић је не само један од најбољих књижевника своје генерације, већ и неко ко као професор свим оним што чини и пише, најбољим примером показује где нам је излаз. Професор Мило Ломпар у својој књизи “Дух самопорицања” указује на последице вируса југословенства надограђеног комунизмом. Речју, постоје одговорни људи свесни своје обавезе према народу ком припадају. Та борба мора бити планска и морају је водити најбољи. Као неко ко има срећу да има нешто шири генерацијски увид, веома ме радује чињеница да упркос свим околностима, долазе генерације младих Срба које немају усађен тај индоктринирани рефлекс или комплекс југословенства. Без обнове самопоштовања, нећемо имати самопоуздања, а онда нам не преостаје друго него да прихватимо на себе све грехе света, а највише оне измишљене.

Разговарао: Марко Иванић (недељник “Дани”, Суботица)

Један коментар

  1. Ако дозволите, приметио бих једну значајну разлику у терминима Југословенства (Југосфере), односно Југославије као заједнице народа и народности, и термина ”Западни Балкан”. У политичком, економском и геостратешком смислу први је имао за свој центар Београд, док други за центар има Загреб.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*