ГЛОБАЛИЗАМ, ЕВРОПА И СВЕТ, ПОЛИТИКА

Раздобље интерегнума

Стари међународни поредак смењује се новим, у коме се редефинишу не само идеологије или друштвени поредак већ и сам концепт државе

На почетку првог мандата америчког председника Обаме немачки филозоф Јирген Хабермас поставио је своју тезу о повратку старих империја и обнови империјалног стила у светској политици. За немачког мислиоца то је само начин да ослабљене Сједињене Америчке Државе „одлазећи – не оду“, већ да наставе да остварују своје глобалистичке циљеве, ослањајући се при том на ревитализоване „старе империје“ које за амерички рачун спроводе сопствене неоколонијалне амбиције. Овај противуречан и двосмислен концепт је, према Хабермасу, одговор који је пружила „реалистичка школа међународних односа“ у Вашингтону, а који се значајно разликује од оног који нуде амерички неоконси (неоконзервативци).

Право на интервенцију – односно „суверенитет у својој укупности“ – у том поретку припада искључиво САД и „концентрисано је на самом врху пирамиде“ (Дмитриј Мињин: Повратак империја). То се веома мало или нимало не разликује од једнополарног светског поретка, у коме САД играју улогу неприкосновеног глобалног хегемона: оног ко располаже искључивим правом на војну интервенцију. Основа таквог међународног поретка, пише Ноам Чомски, и даље почива на узурпацији права од стране Сједињених Држава да „користе насиље кад год им то падне на памет“. Више нико на свету (осим Америке) нема то право – „можда само наши сателити. Тако да вазали наслеђују то право. То се тиче и осталих америчких клијената. А у ствари – сва права припадају Вашингтону. Ето шта значи владање светом. То је као ваздух који дишемо. Ту нема места сумњи.“ Пример за то су француске експедиције у Африци, којима се Француска, уз допуштење Вашингтона, враћа својој старој колонијалној политици. Ствари се, међутим, нису развијале у том правцу. Други мандат Барака Обаме показао је неспособност САД да владају таквим светом; из привидног светског хаоса изронио је мултиполарни светски поредак. Монопол САД на интервенције успешно је оспорила Русија у Сирији. Није без значаја чињеница да га је оспорила управо на Блиском истоку, далеко ван граница некадашњег Совјетског Савеза (Руског царства). Изостанак одговора Вашингтона демонстрира сву немоћ „последње светске суперсиле“ да очува једнополарни свет, у коме Сједињене Државе заузимају „место на врху пирамиде“, или да у новом мултиполарном поретку за себе резервишу барем место повлашћене светске силе. А то је и суштина новог концепта Збигњева Бжежинског о „трилатералном савезу“ САД, Кине и Русије (Бжежински га је изнео у чланку којег је прошле године написао за ревију The American Interest). Хегемонија САД над Блиским истоком сада припада неповратној прошлости. У наредном преиоду та хегемонија ће, по логици ствари, бити оспорена и у Југоисточној Азији.

ИМПЕРИЈЕ (НЕ) УМИРУ

На страницама часописа National Interest бивши заменик секретара одбране САД Дов Закхејм изнео је сличну идеју о „јачању тријумфализма низа империја које су у своје време пропале“. Слика коју описује Закхејм је суморна са становишта америчке хегемоније над светом, али то је у суштини слика мултиполарног света који се управо ствара пред нашим очима. Поред већ знаних актера – Кине и Русије – Закхејм примећује и неке нове или старе и неочекивано васкрсле империјалне силе, попут Индије и Бразила, који, према његовом мишљењу, наставља португалску империјалну традицију:

„У Источној Азији Кина све чешће демонстрира своје политичке, економске и војне мишиће као држава која доминира и пред којом други треба да се пузећи клањају. На Блиском истоку и у Централној Азији Турска користи своју обновљену економску и политичку снагу да би ојачала утицај на многобројне земље које су се некада давно налазиле у саставу Османлијског царства. А Москва користи власт и утицај који јој дају њени ресурси у енергетским сировинама, те и у Европи, и у земљама региона бивше Руске империје… спроводи политику царизма у новом облику. Не треба заборавити ни утицај Индије у Јужној Азији. У региону у коме су некада владали Велики Монголи њена економија надјачава њене суседе. Такође, треба да се сетимо и оне империјалне мантије коју је, користећи своју све већу економску снагу, од Португалије наследио Бразил“.

Овакав развој догађаја не представља неко велико изненађење. Идеја империје није само чврсто укорењена у европској или западној цивилизацији. Исламску цивилизацију дубоко обележава идеја „светског калифата“, Кина је кроз своју историју изградила концепт „Средишњег царства“, Русија је, почев од XVI века, преузела на себе империјално позвање Трећег Рима… Америка, у ширем смислу англосаксонски свет, несумњиво представља империју, макар и „империју модерниста“, чија је идеја господарења светом садржана у концепту Pax Americana.

Историја света је, другим речима, историја империја. Чињеница да су се Европљани „одрекли идеје империје још у освит Новог доба“ не противуречи таквом закључку, будући да концепт империје ионако чини део колективно несвесног човека Запада, у чијој основи лежи уверење о универзалности „западних вредности“. Империјализам је за Запад већ столећима обавезан образац понашања у међународној политици.

Италијански геополитички часопис Лимес својевремено је донео сликовито поређење: „Империје умиру само уколико им се извади корење и тло где су цветале поспе сољу. Њихов дух остаје да живи још много генерација – како међу потомцима оних који су владали, тако и код народа који су им били потчињени. Оне су спремне да се при првој згодној могућности поново појаве – чим се геополитички притисак на њих смањи, а поредак, који је проглашен за вечит, постане крт и потрошен“ (Limes: Il ritorno del sultano, 2010).

ПЛУРАЛИТЕТ ЦИВИЛИЗАЦИЈА ПРОТИВ ЗАПАДНОГ УНИВЕРЗАЛИЗМА

Такав развој догађаја, којег обележава обнова империја у рушевинама једнополарног света, предвиђао је, почев од 30-тих година прошлог века, немачки мислилац и теоретичар државног суверенитета Карл Шмит, за кога је и јалтински светски поредак само етапа транзиције ка мултиполарности. Увод у појам рајх у правима народа (1939) овај мислилац му је пружио теоријску основу, уводећи у своја разматрања важне појмове „великог простора“ и „царства“ (Das Reich). Међутим, позивање Хабермаса на Карла Шмита и његову теорију „великог простора“ као теоријског оправдања за систем „неовазалитета“ реалистичке школе у Вашингтону је неумесно јер је Шмит заговорник мултиполарног света. У таквом међународном поретку односи између империја се заснивају на оном што он назива „номос Земље“ који дефинише међународно-правне категорије; глобалистичка визија униполарности, коју заговарају Сједињене Државе, напротив, почива на идеји планетарног тржишта и на монополизованом праву једне светске силе да интервенише (ово последње чак и под условом да нека друга сила представља само могућу претњу њеној војној и политичкој супремацији. А то није ништа друго него захтев за међународним озакоњењем „права на агресију“. Доктрина „превентивног рата“ улази у читав низ америчких званичних докумената, а своди се на „право“ да се „злочинац“ казни пре него што је злочин уопште почињен).

Подсетимо се, у Шмитовој концепцији „рајх“ (царство, империја) је централна сила која осигурава несметан развој сопственом „великом простору“, забрањујући осталим силама да у њему интервенишу. Такав међународни поредак је „политеистички“, за разлику од оног униполарног, „монотеистичког“, на коме инсистирају САД. Категорија „простора“ код Шмита није апстрактна категорија: то су сасвим конкретни физички предели (планине, равнице, шуме, пустиње, реке…), који обликују историјску средину битисања појединих народа (народа у множини). „Велики простор“ је за Шмита политичка заједница континенталних размера, утемељена у наслеђу и традицији, чији су истински носилац народи који га настањују. Концепт „великог простора“ на овом месту можемо изједначити са појмом цивилизације. Такав „империјални поредак“ омогућава плуралитет цивилизација и оспорава идеју западног универзализма.

АМЕРИЧКА ЕВРОПА

У наступајућем мултиполарном поретку све империјалне силе настоје да ограде сопствени „велики простор“ и заштите га од интервенције споља – интервенције „просторно туђих снага“ – све изузев Сједињених Америчких Држава и у извесном смислу Европске уније:

„У чланку ‘Империјална промена граница у Европи’ (Sambridge Review of International Affairs, јун 2012) наводи се да европска политика добросуседства може значити и империјалне тежње ЕУ. У империјалне стратегије, на пример, може спадати и то што према схемама интеграционих односа који су у наведеној политици суседи Европске уније пре означавају потчињене објекте него њене равноправне партнере. У складу са стратегијом мултикултурне империје, преко европске политике добросуседства Европска унија гради нове границе и линије поделе међу својим суседима на простору Балкана. Према мишљењу аутора, империјална политика трансформације граница, коју врши Европска унија, користи мање приметне, али много упорније инструменте контроле, који се базирају на добровољној потчињености и прихватању норми које се тако наметљиво нуде (Д. Мињин)“.

Европска унија, међутим, није успела да се профилише као један од полова мултиполарног света. Као „квазиимперија“ или „колебљива империја“, она наставља да се двоуми између две супротне геополитичке оријентације – атлантистичке и континенталне – и нема своје сопствене и јасно дефинисане интересе (различите од САД), или није у стању да их у спољној политици постави као приоритет, због чега наставља да следи америчке стратешке интересе и представља само њену филијалу, другоразредну испоставу САД или „америчку Европу“.

У пракси, то значи да се ЕУ залаже за једнополарни свет, за јединствено планетарно тржиште у име кога наступа Америка. Али она постаје све мање привлачан модел и због тога јој прети опасност дезинтеграције или фрагментације на аутономне „мегарегије“. Ширење ЕУ, које је неко време доиста личило на империјалну политику, изазива замор земаља чланица и доспева до свог краја. Сама Европа почиње да подлеже истом процесу који се одвија широм света: фрагментације на аутономне „велике просторе“. Прва таква целина, чије контуре све јасније назиремо, јесте „Немачка Европа“ или „Централна Европа“, где Немачка све снажније привлачи земље и територије у сопствену орбиту, и то на основу културно-историјских, а не етничких сродности – и на основу економских законитости. У тренутку јачања нових подела и центрифугалних сила у ЕУ, Британија се повлачи и показује амбицију да се чвршће веже за англосаксонски свет, односно да се у потпуности интегрише у англосаксонску империју. О Француској неоколонијалној политици у франкофоној Северној и Западној Африци већ је било речи. Међутим, распад Белгије и евентуално прикључење Валоније Француској, јачање веза са такође франкофоним Квебеком, који исказује све јачу жељу да се одвоји од Канаде, као и окупљање француских пацифичких департмана, као што су Мартиник или Гваделупа, дају француским империјалним амбицијама извесну тежину. Све то заиста укључује пројекат „Треће империје“, „Трећег царства“, који Французи за сада могу реализовати једино уз пристанак или подршку Сједињених Држава. Европска унија се у било којем исходу испоставља као привремена или крајње фиктивна заједница, а „европско заједништво“ као празна парола, маска под којом сваки од актера, укључујући и ваневропске (САД), реализују сопствене „егоистичне“ геополитичке циљеве.

АМЕРИКАНЦИ ЖИВЕ У ЈЕДНОПОЛАРНОМ СВЕТУ

Американци су, према речима Чарлса Краутхамера, одувек живели у једнополарном свету. Монроова доктрина (1823) била је антиколонијални поклич („Америка Американцима“), који је убрзо еволуирао у универзалистичку теорију која пружа моралистичко оправдање за светску доминацију. Како примећује Александар Дугин у Четвртој политичкој теорији, у међувремену се „Монроова доктрина одвојила од одређеног `великог простора` и постала основа планетарног универзалистичког модела светског поретка. Истовремено је изгубила своју заштитну функцију и из оруђа борбе против колонијализма се претворила у колонијализам (новог идеолошког либерал-демократског типа)“.

Од Другог светског рата све до данас, Америка је водила мање-више отворено глобалистичку политику и следила своју глобалистичку визију, што кулминира после 1991. године, када поједини стратези и теоретичари најављују долазак „америчког века“. „Амерички век“ није исто што и „век Америке“, у коме Америка још води борбу са својим противницима и побеђује их. „Амерички век“ је финално раздобље историје, стварни „крај историје“ у коме „american way of life” постаје општеобавезујући и у коме се читав свет постепено, милом или силом, претвара у „светску Америку“.

Оснивање Европске уније, која се развијала према америчким стратешким замислима и интересима, као и формирање међународних финансијских институција (ММФ, Светска банка), део су или етапе исте америчке политике, чији је крајњи циљ „Светска држава“ (World State). Тај циљ није могао бити остварен јер је амерички покушај глобализације изазвао снажне отпоре и убрзао нове фрагментације, не само на глобалном нивоу („нови светски хаос“) већ и унутар саме Америке и Запада, и пружио моћан подстицај стварању мултиполарног света. Ни покушај Америке да се у таквом поретку наметне као супердржава или „хиперсила“ (hyperpower, према изразу Ибера Ведрина), која ће усмеравати и контролисати читав низ субимперијалних пројеката, није могао да успори узнапредовало „империјално прегревање“ САД, на које је још 80-тих година прошлог века упозоравао харвардски професор Пол Кенеди.

КРАЈ МИТА О НЕПОБЕДИВОСТИ

Америка у реалном сектору губи трку, а тежишта производње се незадрживо, као што је упозоравао још Освалд Шпенглер, премештају на Исток:

„Америка је јако давно изгубила позиције светског лидера у производњи материјалних добара и живи углавном захваљујући финансијском и технолошком посредовању и виртуелној економији. Индустрија и пољопривреда представљају само 20 одсто америчког БДП – три билиона долара од укупно 15 билиона. У Кини индустрија и пољопривреда дају половину, односно 4,1 билион од 8,2 билиона. То значи да, према том показатељу, Кинези већ сада озбиљно превазилазе Америку. Чак и Русија, чија материјална производња од 2,3 билиона долара учествује у БДП са 50 одсто, производи робе у вредности од 1,13 билиона, што по становнику баш и није много мање од америчког нивоа“ (Д. Мињин).

Ове чињенице указују на потребу „реиндустријализације“ Америке, што и јесте важан део платформе новог америчког председника Трампа. Губитак примата у економији (у њеном реалном сектору) на фаталан начин прати и губитак војне супериорности САД. Основу те војне моћи и данас чине тешки носачи авиона, на којима почива способност Америке да војну силу пројектује на највећи део планете – или је тако било још доскори. Амерички магазин The Week тим поводом констатује да су ти „носачи авиона одједном постали изузетно рањиви за читав низ нових технологија, од асиметричних борбених дејстава до супертихих подморница и најновијих балистичких ракета“. Подједнако рањив је и сателитски систем веза на којима почивају информатичко-рачунарске војне мреже армије САД. Све то у значајној мери ограничава могућност примене војне моћи или сасвим анулира америчку војну предност и доводи у питање „мит о америчкој непобедивости на бојном пољу“. „У прошлости је“, међутим, „управо репутација земаља које су биле непобедиве на бојном пољу спречавала да се распадне светски поредак“, закључује амерички недељник.

ИСТОРИЈСКО ВРЕМЕ СМЕНЕ ЕПОХА

Ми живимо у периоду интеррегнума – међувлашћа, у коме се стари и наизглед утврђени међународни поредак смењује новим и у коме се редефинишу не само идеологије или друштвени поредак већ и сам концепт државе. Модел либералног капитализма је потрошен. Идеал „слободног тржишта“ и укидања царинских баријера разбија се о нови зид протекционизма. И вестфалски поредак суверених држава може бити замењен новим, који ће почивати на наднационалним државама, а то су у суштини савремене империје, попут САД, Русије или Кине. У основи, то се већ и догађа. „Суђено нам је да живимо у историјско време смене епоха“, писао је руски мислилац Николај Берђајев у свом Новом средњевековљу. „Дан историје пред смену са ноћи увек се завршава великим потресима и катастрофама, он неће мирно да оде…“

Мултиполарни светски поредак се суштински разликује од поретка који је владао у модерни, а привидно се заснивао на суверенитету националних држава и на доминацији идеологија изниклих из просветитељства. Оно што је на залазу XX века могло изгледати као „крај историје“ и „крај идеологија“ сада показује своје друго лице. Реч је у ствари само о „крају нове историје“, у коме „прогрес“, схваћен на начин прошлог и претпрошлог века, као линеаран, универзалан и незаустављив, изненада постаје застарео и у коме многе форме „новог“ носе изненађујуће црте „старог“.

Империје се, за многе неочекивано, на велика врата враћају у историју. И то је знак да је модерна исцрпљена, а с њом и њене политичке форме. Ни „крај идеологија“ не значи крај идеологија уопште, већ само крај идеологија које су се базирале на просветитељству и делиле његове илузије. Мултиполарни светски поредак, са својим „великим просторима“ и државама које гаје империјалне амбиције, васкрсава неке старе и доноси нове идеолошке поделе. Повратак „конзервативизма“, који се отворено супротставља либерализму, посебно у његовим екстремним формама, и све јасније артикулисани захтеви за социјалном правдом (улога која је некад припадала традиционалној левици), представљају неке од наизглед контардикторних тенденција „новог доба“.

ДВА ПОЛА ЗАПАДА

У темељима модерне као историјске епохе стајала је идеја о западном универзализму, који се остварује као универзални прогрес, најпре на Западу, а потом и у „остатку света“. Његова авангарда су у неком периоду постале Сједињене Америчке Државе, представљајући узор који је било обавезно следити (кроз етапе модернизације) и чију је кулминацију требало да представља пројектована Светска држава, односно утопијско светско тржиште (пост)либерализма.

У току је, међутим, не само престројавање на светској политичкој сцени већ и раздобље смене старих парадигми, а ова криза најснажније погађа Запад, што је последица чињенице да су његови развојни модели потрошени и да су доспели до свог логички неминовног краја.

Два важна догађаја обележила су овај период промене парадигми у западном свету: Брегзит, као британско одустајање од пројекта евроинтеграција, и победа Доналда Трампа, који означава пораз тврдокорне глобалистичке струје у Сједињеним Државама.

Америчко одустајање од глобализма (у овој етапи) и излазак Британије из ЕУ и напуштање еврозоне (а у перспективи и распад Европске уније) откривају све дубљу поделу унутар Запада суоченог с неочекиваним изазовом. Запад ће у будућности чинити два различита а на моменте и оштро супротстављена пола: с једне стране, англосаксонска империја, „империја атлантиста“, чији су центар САД и Британија, а периферија некадашње британске колоније (Канада и Аустралија), и, са друге, данашња Европска унија и земље окупљене око Немачке као средишње хегемонијске силе.

Будућност овог другог пола, континенталне Европе, којој тек предстоји радикална трансформација и мукотрпно редефинисање односа са Америком и Русијом, у овом тренутку изгледа крајње неизвесно. Ипак, сада је већ сасвим очигледно да она постепено губи на свом значају и све више постаје периферијом светских збивања.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*