ГЛОБАЛИЗАМ, ПОЛИТИКА, ПРЕНОСИМО

Небојша Катић: Новоговор у времену постистине

Сваки покушај критике наметнутих политичких, економских или вредносних клишеа моћни глобални медији амортизују одвраћањем пажње, прећуткивањем, релативизацијом и вештим, систематским политичким етикетирањем. Такво етикетирање, тај помало орвеловски „новоговор“, донедавно је одлично служио сврси.

Свако ко на јавној сцени критикује економско и политичко стање и сулуде глобалне процесе, рутински се проглашава за популисту. Уместо ризичног отварања дебате и полемике аргументима, политички или идејни противници се трајно дисквалификују једноставним атрибутима. Наравно, политичка арена обилује јефтиним популизмом, али смисао новоговора није да идентификује и раскринка популисте, већ да онемогући или бар да маргинализује сваку озбиљнију друштвену критику.

Слична технологија дисквалификације се постиже и злоупотребом поридева као што су екстремни или радикални. Тако се, на пример, у екстремне или радикалне левичаре сврставају сви који указују да су социјалне неједнакости превршиле сваку меру и да уништавају друштва. Стара кованица „блесави левичари“, која је ушла у моду осамдесетих година у Британији, данас звучи готово бенигно.

У владајућем медијском универзуму прихватљиви су само они левичари који су „прогледали“, па заступају десне, мондијалне и неолибералне идеје, и који се жестоко боре да се ништа не мења и да све остане по старом.

У новоговору, ни национална или традиционална десница не пролазе добро. Свако ко исказује бригу за очување породице, за национални идентитет и вредности, свако ко стрепи због растакања и фрагментације друштва или се, не дај боже, позива на хришћанске вредности, нужно постаје радикални екстремиста, националшовиниста, хомофобичар, антисемита, клерофашиста итд. А са таквима се, наравно, не улази у дијалог.

Занимљива је и употреба префикса „про“ или „анти“, који су постали основни језички инструменти креирања бинарног политичког и социјалног универзума у коме нема простора за неопредељене, неутралне, или скептичне.

Свако ко мисли да Русија није глобална претња и да руска армија не планира да покори Европу, квалификује се као проруски или пропутиновски симпатизер. Исто важи и за оне који се залажу за дијалог са Русијом и за поштовање елементарних руских интереса.

Свако ко је гласао за Трампа или за „брегзит“, свако ко сутра буде гласао за Марин ле Пен, можда и за Франсоа Фијона, свој глас је дао, или ће га дати баш Путину. И хладноратовска синтагма „корисни идиоти“ поново улази у моду. За западне политичаре нема страшније дисквалификације од оне која их сврстава у корисне идиоте руске политике. (Квалификација попут нпр. „корисни идиот радикалног ислама“ се не користи.)

Ван западне хемисфере, проблематични и корумпирани политичари уз чије се име додаје атрибут прозападни, продемократски, протржишни или либерални, постају прихватљиви и популарни. Ти позитивни и милозвучни атрибути служе као индулгенција за све прошле и за све будуће грехе.

Бесрамно, неаргументовано етикетирање људи, партија и покрета има само један циљ, а то је да их компромитује у очима пристојног света. Како гласати за некога кога „слободни“ медији систематски квалификују као екстремно левог, десног или као антилибералног популисту? Како гласати за „проруске политичаре”, када су Руси пред вратима, такорећи у спаваћој соби? Ако подржавате такве политичаре, шта то говори о вама, и како ће ваши просвећенији пријатељи гледати на вас?

Чини се ипак да западна јавност полако постаје имуна на медијске манипулације, бар на оне које се непосредно тичу њихових судбина. То се поготово односи на велики и несрећнији део становништва који све теже живи, па из ината или очајања гласа против свега што центри моћи и медији покушавају да наметну.

Што се Србије тиче, она је благословено изолована од политичког новоговора. У Србији доминира (старо)говор без мимикрије, еуфемизама, без језичке еквилибристике. То је говор у коме нема сублимне лингвистичке манипулације. Говори се и пише директно, језиком који свако разуме, поготово они који не знају да читају, или се с читањем муче.

У таквом дискурсу политички противници нису ни популисти, ни екстремни левичари нити десничари, они нису ни „про“, ни „анти“. Они су кретени, дегенерици, лопуже, олош, битанге, шљам, преваранти, шибицари и сл. Онима који би да критикују такав начин јавног опхођења и који верују да је чак и новоговор бољи од примитивизма, неки нови Никола Пашић би поручио: Какви сте ви Енглези, такав је и мој новоговор.

Извор: “Политика”

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*