ГЕОПОЛИТИКА, ГЛОБАЛИЗАМ, ДРУШТВО, ЕВРОПА И СВЕТ, ПРЕНОСИМО

Љубиша Деспотовић: Србија ће морати да направи геополитички избор

Професор др Љубиша Деспотовић је научни саветник Института за политичке студије и творац научног часописа Култура Полиса. У интелектуалној каријери је објавио више од двадесет монографија, од којих су половина ауторске научне монографије. Посебно је поносан на део монографија које је објавио приликом реализације пројекта „Мапирање националног идентитета екс Југославије“, где је учествовао као тим лидер пројекта.

Докторирао је на Факултету политичких наука у Београду на тему „Политичка модернизација Србије 19. века” у делима Слободана Јовановића, која је посебна по томе што су дела Слободана Јовановића до тада била забрањена.

Данас, поред свог научно-истраживачког рада, Љубиша Деспотовић ради као редовни професор на Факултету за европске правно-политичке студије, у Новом Саду.

Са стручњаком у области политичких наука и експертом за геополитичке односе, разговарали смо о тренутним геополитичким питањима и позицији Србије у истим.

Можете ли нам рећи нешто више о часопису Култура Полиса и како је текао његов процес трансформације у угледни политиколошки часопис? Која је била Ваша улога у стварању истог?

Часопис Култура Полиса сам покренуо 2003. године, а први број се појавио 2004. године. Када сам дошао на идеју да покренем часопис, утврдио сам да на тадашњој мапи универзитетских академских часописа у Републици Србији, па чак и у ширем региону, не постоји озбиљан научни часопис који би имао интердисциплинарну оријентацију. То су углавном били часописи који су покривали секторе права или социологије, филозофије и слично.

Ја сам се залагао за концепт интердисциплинарности, поготово у друштвеним наукама. Сматрао сам да су друштвене науке у том смислу теоријски и предметно испреплетене, а и геополитика, којој сам се све више посвећивао, показивала је да је то једна врста сложене методолошке и предметне структуре која мора да се истражује из више научних области. То је био основни мотив. Други мотив је био, као што то стоји у самом његовом наслову, да је то часопис за неговање демократске политичке културе. У то време, после петооктобарских промена, постојао је велики ентузијазам за грађење концепта демократске политичке културе.

Сходно томе, уредништво Културе Полиса се договорило да ће објављивати радове свих наших колега из Србије и из региона, без обзира на њихову идеолошку припадност уколико ти радови задовољавају елементарне научне критеријуме. Трећи сегмент је дошао мало касније. Наиме, приметио сам да млади људи код нас немају довољно простора за објављивање јер су ти научни часописи углавном затворени за узак круг људи, проверених етаблираних припадника научне заједнице и да нема простора за младе људе који би да објављују своје радове.

Право на самоопредељење народа је поново реактуелизовано током недавне кризе која је до темеља потресла најбогатију шпанску покрајину. Колико је то, по Вашем мишљењу, политички, правно и морално оправдано поготово ако узмемо у обзир случајеве Косова и Каталоније?

У корпусу колективних права модерне демократије спада и право на такозвано самоопредељење народа. Шта то значи? Да би се то право могло конзумирати подразумева се да постоји неколико услова. Један од кључних услова је да тај нови национални идентитет, који се налази на простору одређене државе (која је већ успостављена као суверена и међународно призната) нема другу државу и да је то народ који жели да се еманципује у просторном, културном и сваком другом смислу.

Први елементарни услов да би се то могло успоставити и да би било признато од стране Уједињених нација, јесте да тај народ нема своју националну државу пре тога. Када говоримо о том критеријуму, пример Косова је типичан пример. Односно у примеру косовских Албанаца тај услов није испуњен зато што већ постоји албанска држава и не може се дати право ни једној националној мањини на простору једне, већ суверене државе да конзумира то право. Једном таквом народу се може дати само право националне мањине и у том контексту, Србија је отишла много даље него неки наши суседи. Дакле, на примеру Косова није испуњен први елементарни услов за право на самоопредељење.

Други услов је да се то ради на цивилизован, миран начин. Дакле да се процес конституисања новог националног идентитета на простору одређене суверене државе одвија на миран, демократски начин, и тај услов, ако говоримо о Косову, није испуњен.

С друге стране каталонски пример задовољава оба та услова. Каталонци немају националну државу која се налази изван територије Шпаније и којој би се онда тај простор припојио. Каталонци су то желели да ураде на најдемократскији могући начин, референдумом иако је сам тај референдум био ометан од стране шпанских власти из разумљивих разлога – централне власти су положиле заклетву над уставом и желеле су да одбране свој поредак. Са становишта саме теорије демократских права, пример Каталоније испуњава оба та услова. Овде се исто поставља следеће питање. Зашто сада?

Зашто не пре десет или педесет година? Ту мислим да долазе у питање одређени геополитички разлози на нивоу јавно декларисаних ставова Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и још неких других међународних сила, које су формално стале у заштиту целовитости Шпаније. Мислим да су тајно деловале због других интереса.

То можемо видети на примеру шпанског руководства да у више наврата, с једне стране поврати суверенитет над Гибралтаром, а да, с друге стране, на неки начин, покуша да преко ових каталонских немира изврши одређени фактор нестабилности и дестабилизације. То би био одговор да се Шпанија примири и да се уклопи у систем међународних интереса, у овом случају систем атлантистичке геополитичке парадигме на челу са Вашингтоном. Јер знате и сами да је Шпанија међу пар земаља у Европи које управо због ових разлога нису признале независност Косова.

Дакле, то, по мени, јесте нека врста дисциплиновања и претње. Као и да се Шпанија у том сегменту доведе до тога да са једне стране повуче своје захтеве за ресуверенизацију Гибралтара, а са друге стране да се уклопи у званичну политику као велика држава у Европској унији и повуче са собом ове друге у правцу признавања Косова и Метохије. Шпанија то до сада није радила управо из ових разлога, јер је знала да постоји јак сецесионистички покрет, пре свега каталонски, који може да дестабилизује земљу.

Чињеница је да светска политичка сцена има изглед политичке биполарности која се прелама кроз вечито ривалске односе САД и Русије. Западни свет, с друге стране, има вечиту тенденцију да кроз процесе глобализације оствари превласт и учини свет униполарним. Какве су по Вама перспективе Истока у овој борби за превласт?

Када говоримо са аспекта геополитике, имате теорије о такозваној планетарној биполарности које говоре о сукобу сила копна и сила мора. У овом сегменту заиста постоји нека врста архетипског сукоба између сила мора које представљају Сједињене Америчке Државе и сила копна, које, са становишта тог сукоба, представљају Русија и Исток. С друге стране, то је основни концепт у ком постоји вековно сукобљавање неких геополитичких константи у коме силе мора покушавају да обуздају, у овом случају Русију, у покушају да искорачи из тог евроазијског копненог масива на топла мора и то у сегменту  контроле балтичког унутрашњег полумесеца, такозваног Римланда.

Од прибалтичких земаља (и тог предпростора средње Европе који се спушта на Балкан), преко Балкана до простора Мале Азије, Средње Азије и Далеког Истока који се завршава са Јапаном, односно са Корејским полуострвом. Оно што је такође суштина јесте да смо имали ситуацију да је рушењем Берлинског зида униполарни поредак нестао, тако да је он већ исконзумирао своју доминацију.

Оно што је сада ново јесте да је Русија, заједно са Кином, почела да се супротставља тој глобалној доминацији либералне хегемоније оспоравајући униполарни светски поредак, у све успешнијем покушају да се гради полицентрични систем моћи у међународним односима и геополитици, градећи такозвани мултиполарни светски поредак. Ти процеси су сада отишли прилично далеко.

Наравно да је Америка са својим савезницима и даље најзначајнија глобална суперсила али је свакако у фази опадања своје моћи. Све указује на то да је ова геополитичка алтернатива која се рађа и која треба да гради нови светски поредак моћи, све снажнија и све озбиљнији такмац и да ће у наредних неколико година, ти процеси отићи још даље. У њима ће Кина постати најдоминантнија економска сила, а вероватно ће у једном сегменту постати и глобална сила. Руска Федерација такође, поготово у сегменту јачања војне геополитичке моћи. Тај поредак би, у том случају, био заиста полицентричан.

Овде се поставља питање да ли ће Америка и њени савезници бити спремни да след таквих догађаја дозволе, и да ли ће вући потезе да сачувају свој империјални статус. То би, наравно, могло генерисати регионалне или чак светске сукобе.

Сведоци смо све већег присуства најмногољудније земље на свету на политичкој сцени. Такође смо сведоци почетка нове фазе развоја Кине и њеног односа према свету где они кроз велике економске и инфраструктурне пројекте покушавају да остваре свој „кинески сан”. Како бисте оценили тренутни развој њиховог плана и где видите Кину у будућности?

По свим геополитичким и економским истраживањима, Кина по први пут потпуно јавно и експлицитно најављује своју економску и политичку доминацију до 2050. године. Ја мислим да ће она бити успостављена много раније, поготово у сегменту економске доминације јер Кина се заиста развија оним степеном и процентом који остатак света не може да прати, користећи сопствене ресурсе, као и ресурсе других земаља.

Кина је искорачила на простор Африке пре свега, а потом и на простор Латинске Америке и њена експанзија је све дубља и шира. Њен план је да заштити део својих ресурса с једне стране, а да с друге експлоатише ресурсе других земаља, нудећи им инфраструктурни и други развој у замену за ресурсе којим је та земља богата. У том сегменту заиста се Кина „отима“ из позиције регионалне силе и озбиљно граби да постане најдоминантнија економска сила. Наравно да тако велика економска моћ генерише и укупну геополитичку моћ и међународни положај.

У симбиози, поготово са Руском Федерацијом, Кина ће постати озбиљан и незаобилазан фактор у свету који на врло јасан начин показује правце свог експресионизма и инфилтрације у целом свету. Кина је неспорно сила у надолажењу и мислим да силе које покушавају да оспоре њен статус нису баш у позицији да могу да је омету у њеним намјерама.

Србија се налази на путу европских интеграција и у обавези је да усклађује своју спољну политику са политиком ЕУ. С друге стране, Србија је у добрим, пријатељским односима и са Русијом и са Кином. У случају да Србија постане чланица Европске уније, да ли мислите да ће сарадња и пријатељство са две поменуте земље трпети одређене промене?

Мислим да се смањује маневарски простор које власти у Србији имају из простог разлога што саме западне силе са једне стране и њихови геополитички конкуренти са друге, све више условљавају Србију да се определи. Неће Србија моћи још дуго да ту одлуку избегава. Поготово што је Србија декларативно, а и суштински усмерила сву своју политику у безалтернативно учлањење у Европску унију.

У једном сегменту ћете доћи до ситуације у којој ћете морати да подвучете црту и да кажете „или, или“. Или ћете да наставите следећи корак интеграција или се тај процес прекида тиме што се ви опредељујете да држите ту такозвану политику равнотеже или баланса.

Дакле, маневарски простор је све мањи и Србија ће пре или касније морати да се определи за једну или другу опцију. Или да заиста гради капацитет своје политичке и војне неутралности који би били респектабилни и где би онда и једна и друга страна признале и прихватиле ту позицију Србије, с тим што то свакако значи одустајање од евроинтеграција и грађење нечега што личи на Швајцарску или шведски тип политичке и војне неутралности. И када ви идете у одређени степен политичких интеграција, он обично конотира и друге војне и цивилизацијске конотације, чак и неку врсту цивилизацијске конверзије која би подразумевала улазак у простор евроатлантских интеграција.

Развој напредне технологије и интернета условио је и настанак глобалних друштвених мрежа што је по многима створило услове за разне махинације и манипулације унутар њих.  Неки их чак доводе у везу са неким политичким превратима у свету. Колика је по Вама опасност од злоупотребе оваквих средстава?

Опасност је велика. То је наша реалност.  То није несто сто је футуристички, што долази. Погледајте само силна политичка спорења и медијска препуцавања и покушаје да се то на неки начин у правном систему санкционише. На пример, у случају последњих америчких избора и наводног утицаја Русије на резултате избора, хакерисање и уопште то мрежно ратовање које је, по тој хипотетичкој претпоставци, произвело познати резултат америчких избора. Узмимо само то као пример. Генерално, ради се о једном мрежном ратовању које је омогућила савремена техника и где је преко друштвених мрежа могуће генерисати незадовољство људи према одређеном режиму, одређеним друштвеним темама и који могу, на такав начин, фаворизовати своје политичке интересе и политичке циљеве.

То је нешто што се ради свакодневно, буквално двадесет четири сата. Постоје моћни програми које користе обавештајне службе, које генеришу наше понашање и сврставају нас у одређене групе. У том контексту, отвара се могућност да се у неком тренутку изврши дестабилизација неке земље или дестабилизација њене политичке власти. Отвара се могућност блокаде једног политичког система и долази се у ситуацију да се за врло кратко време произведе његов пад. То су моћни ресурси које не користе само обавештајне службе, него и неки други центри моћи.

С обзиром да сте Ви професор политичких наука, припадник академске зајединце и да имате велику одговорност да пренесете знање студентима, какав бисте савет дали младом човеку у Србији данас? Који је то најбољи начин да се њихов глас чује у процесу стварања бољег и праведнијег друштва?

Тешко је дати рецепт. Моја порука је просто једноставна. Генерацијама студената саветујем да раде на себи, да стварају просторе своје личне слободе, да се чувају и да не учествују у насиљу било које врсте. Желим да истакнем да ће тај интелектуални пут који ће изабрати у крајњој инстанци створити не само њих као интелектуалце и боље људе, него и да ће један нови генерацијски квалитет створен кроз тај саморазвој, учинити свет бољим.

Оно што је такође важно јесте да покушају да сачувају неке традиционалне и суштинске вредности. Једна од тих вредности јесте породица којој ће се посветити и коју ће стварати. Друга је да задрже висок степен патриотизма према сопственој политичкој заједници и држави и да у том сегменту схвате да одбраном тих вредности бране и свој простор слободе који је у процесима глобализације доведен у питање и просто релативизованСматрам да су то неке базичне, темељне вредности, које ће вас, без обзира где се налазили у свету, увек чувати.

(Извор: Центар за међународну јавну политику)

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*