КУЛТУРА, ПОЛИТИКА

Либерална хегемонија (део први)

liberalizam

Савремени либерали, заговорници либералне идеологије, нису никакви поборници слободоумља или политичке толеранције, још мање радикални критичари постојећих друштвених институција (овакво значење речи „либерал“ се још понегде задржало у колоквијалном говору). Они су поклоници једне јасно дефинисане идеологије, која је поникла из просветитељства и у основним цртама се уобличила током XVIII века. Отада је прошла веома дуг развојни пут. Управо њој је пошло за руком да елиминише све своје конкуренте и истакне право на светску владавину. У међувремену, либерализам је постао не само доминантна, него и једина идеологија Запада и његове авангарде – Сједињених Америчких Држава.

Та идеологија (као и све остале које су изникле из исте просветитељске матрице) јесте несумњиво тоталитарна. Овде можемо поновити оно што је већ речено на једном другом месту: „Као и неке друге, либерализам је тоталитарна идеологија, чврсто укорењена у америчком менталитету, чија је скривена основа протестантска, пуританска есхатологија. У основи, либерализам користи нешто `мекша` средства – уместо сасвим отворене репресије – али због тога није ништа беневолентнији према својим противницима. То су разлози због којих је, током последњих неколико деценија, а посебно после рушења Гвоздене завесе, Вашингтон деловао као прави месијански центар, чији је загонетни језик почивао на реторици `демократије‘, ‘слободне размене‘ и ‘људских права‘.“

Либерализам не треба мешати с демократијом: „политичким системом у коме свако (бар номинално) има право да исповеда било који политички став и у којем ниједан сâм по себи нема предност над другим. У стварности, либералистичко схватање је оно које допушта могућност постојања свим другим и која зато нужно остају маргинална“ (Борис Над: Ка постисторији света).

СКРИВЕНА ИДЕОЛОГИЈА. „НОРМАЛНА ЕГЗИСТЕНЦИЈА“

Током свог дугог развојног пута, либерализам је мењао облике, ревидирајући или радикализирајући поједине почетне ставове, али је за све време ипак показивао изненађујућу доследност. Једна од његових трајних црта је и чињеница да либерализам представља „скривену идеологију“ – идеологију која се само невољно показује као таква, претварајући се да и није никаква идеологија, већ, како примећује Томас Молнар у својој студији Либерална хегемонија, „нормална егзистенција“. Реч је заправо о „великој стратешки скривеној идеологији Грађанског друштва“. Та идеологија се развијала у протекла три века да би на крају прогласила своју планетарну хегемонију.

Према овом значајном америчком мислиоцу, свако друштво почива на три фундаменталне институције: то су Држава, Црква и Грађанско друштво. Оне су, у исти мах, основне друштвене структуре и „природне одлике људског суживота“. У том смислу, оне су одувек постојале: „у архаичном стању у племену (као вође, врачеви, занатлије и сељаци)“. На нивоу једне империје, у свом развијеном стању, као сложена, слојевита структура Државе, мноштво или више религија (Црква) и као високо софистицарни облици произодње и размене (трговине), који почивају на специјализацији и јасној подели рада (Грађанско друштво).

Традиционална подела унутар сваког друштва је троделна. Треба приметити да та темељна подела одговара индоевропској идеологији троделности, о којој говори Жорж Димезил. То је основни „феномен друштвене структурације“; друштво, свако друштво у ствари, а не само индоевропско, идеално почива на ове три функције: „У идеалној (…) заједници прва функција садржи суверенска и судијска, магијска и религијска деловања; другу функцију извршава, у првом реду, борбени елемент аристократије и анархичне младости, док трећа обухвата низ поља делотворности, од материнства до пољопривреде, занатства и трговине“ (Драгош Калајић: „Европска идеологија“).

Активности треће функције (Грађанског друштва) надзиру прве две – Држава и Црква. Оне га ограничавају и нормирају, и намећу му своје моралне законе. Ни однос међу Државом и Црквом никада није бесконфликтан. Према Алану де Беноа, Рене Генон, „на трагу многих других, запажа како повијест, попут мита, стално поставља опреку, односно супарништво између свјетовних и духовних власти“ (А. де Беноа: Изгубљено краљевство – идеја интеррегнума). У средњoвековној Европи, то супарништво представља оквир борбе која се води између свештенства и царства.

ХЕГЕМОНИЈА ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

Поменути „конфликт између Државе и Цркве се ипак одвија у оквиру блиске и стварне сарадње“ (Т. Молнар). Ове две функције су у основи комплементарне и упућене једна на другу. Папа Геласије говори о „два мача“ (од којих један припада Држави, други Цркви). Идеал Византије је њихова симфонија. На дну лествице остаје Грађанско, цивилно друштво, према којем се прве две функције односе с презрењем или барем са аристократском незаинтересованошћу. Снажан покрет у супротном правцу се развија почев од XVII века. „Тек је у XVIII веку Волтер учинио нешто оригинално“: он је први писац који се, уместо краљевима и ратовима, окреће грађанима, „њиховим осећањима и њиховим тежњама“. Другим речима, он се окреће свакодневном животу, баналности свакодневице.

Грађанско друштво је тржиште или једноставно пијаца; читав низ трансакција које се обављају између његових чланова, а тичу се трговине и производње. Либерализам је његов прави израз, његова филозофија и његова, макар и скривена, идеологија. Он се супротставља доктрини коју проповедају Држава и Црква, и настоји им наметнути сопствени светоназор. Зато Црква, па и сама Држава, у либералном поретку постају само једно међу многим другим „удружењима грађана“, наизглед равноправна са свим осталим, приватна ствар која се окреће ка „тржишту идеја и религијских услуга“ и подвргава утицају разноврсних лобија. „Грађанско друштво је `пружило` Цркви одговарајуће место међу лобијима(…) Она би могла да се смести у приватни сектор, имајући иста права и обавезе као неко предузеће, неки универзитет, неки спортски клуб“ (Т. Молнар). А то је исто оно место које у суштини припада и Држави, одвојеној од Цркве, дакле потчињеној тржишту, односно Грађанском друштву и његовим лобијима.

               „Либерализам је тоталитаризам са људским лицем“ (T.Sowell)

Либерализам је идеологија таквог Грађанског друштва – презреног трећег сталежа – које инсистира на „равноправности“ с друге две основне институције, тражећи нешто што му ни по каквом праву не припада, али заправо захтевајући од њих да му се беспоговорно потчине. Његова магична формула је „еманципација индивидуе“: бескомпромисни индивидуализам, подвргавање политике и религије појединцу, његовим односима и трансакцијама, његовим себичним интересима и нужно арбитрарним мерилима. Отуда либерализам настоји да укине сваку политику, показујући амбицију која је нескривено тоталитарна.

ПРАВА ЧОВЕКА – ЗАМКА ЗА БУДАЛЕ

Црква се одваја од Државе и као таква се потчињава Грађанском друштву (тржишту), а једна од последица тога је и десакрализација; из Грађанског друштва није прогнана само политика, већ је прогнано и сакрално. Друштво престаје бити сакрализована целина и постаје сасвим овоземаљска установа. Друштвена заједница нема никакав други ни виши смисао, сем оног уговорног: сваки однос унутар ње склапају они који су у суштини међу собом једнаки (у пракси, међутим, неки су „једнакији од других“, а ово диктирају пуки односи моћи).

У самој основи, либерализам је веома приземна и једноставна идеологија, која почива на свега неколико темељних аксиома. Он је, у исто време, довољно еластичан и замагљен, и довољно догматичан да чини у потпуности довршен и заокружен систем. Права човека, на пример, којим се дичи либерализам, остају „неком врстом замке за будале“: будући да их не може реализовати, „човек се неизбежно пита шта учинити с њима?“. Њихово прихватање или одбацивање, међутим, одређује наш однос према модерности.

Оно што се не изриче увек отворено, али чему се прикривено тежи, јесте укидање сваке религије (Цркве) и укидање сваке политике (Државе), које апсорбује свемоћно тржиште. То је његова права и само каткад отворено исказана амбиција. „Што више трговине, што мање политике“, изрекао је Џорџ Вашингтон у свом опроштајном говору 1796, остављајући за собом неку врсту политичког тестамента, намењеног Америци и читавом човечанству. У либералној перспективи, у практичном поимању „грађана“, Држава није ништа друго до представник света силе; Црква је представник света снова. Пошто се показало да религија не може бити једноставно укинута, она постаје „приватна ствар“: ствар слободе сваког појединца. На сличан начин, Држава постаје пуко средство за остваривање либералне утопије и огољени репресивни апарат; у пракси, она је подвргнута лобијима, њиховим интересима и, у крајњем, озакоњеној корупцији. Упркос тој привидној слободи, једина права реалност егзистенције индивидуе јесте тржиште, које је у Грађанском друштву уздигнуто на ниво апсолута.

Повезано: Либерална хегемонија (део други)

Један коментар

  1. Мислим да би било исто тако интересантно сагледати како је либерализам загосподарио САД-ом. Као што је у тексту написано, људска права су само маска која крије право лице ове идеологије. Исто је било и са грађанским ратом који је окончан 1865. године. Север није напао југ због ропства (увоз робова је био укинут још 1813. године) већ зато што су се јужне државе противиле идеолошкој индоктринацији која је долазила из Нове Енглеске. Овај идеолошки раскол се појавио јер су јужне државе, почев са Јужном Каролином, населили Енглези (махом планташи) са Барбадоса који су довели са собом једну ригидну друштвену структуру која се и дан данас поштује. Наравно, она представља све оно у шта Пуританци не верују.
    Историја САД-а је пуна примера где су Пуританци били нетолерантни у име толеранције. Почев од масакра Индијанаца дуж северне источне обале до бесомучног клања Мормона током 1830-их година.

    У закључку, нису САД као такве проблем, проблем је једна идеолошка група која влада већ неких 170 година.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*