КУЛТУРА, ПОЛИТИКА

Либерална хегемонија (део други)

liberal

Кроз историју, Грађанско друштво је било потчињено или Држави или Цркви. То је нормалан и устаљени поредак историје. Актуелно првенство Грађанског друштва – а то је важна порука либерализма и његова истинска новина – јесте нешто што се „први пут појављује у историји човечанства“ (Т. Молнар). То је потпуни историјски преседан. Та апсолутизација тржишта је уједно разлог његовог тријумфа у модерни (над комунизмом и фашизмом) и истовремено његова основна слабост: либерализам је отуда главна идеологија модерне.

Задржаћемо се на кратко на основним аксиомима либералне идеологије, на њеним неупитним догмама, које су, хтели ми то или не, постале услов „нормалне егзистенције“ у раздобљу модернизма:

Индивидуа је мера свих ствари. Карл Попер (чија је књига Отворено друштво и његови непријатељи „лична Библија“ Џорџа Сороша), заговара изградњу теорије друштва на бази „номинализма“: теорије која ће се заснивати искључиво „на изражавању индивидуе, њеног става, њених нада, њених односа…“;

Вера у прогрес, и то морални и технолошки, из чега произилази да је будућност увек боља од прошлости. Другим речима, друштво мора бити подвргнуто сталним реформама и непрекидној „модернизацији“. Томас Џеферсон сматра да закони и институције морају бити промењени у свакој генерацији;

Технократија. Сваки покрет у друштву се оцењује искључиво према критеријуму ефикасности;

Примат економије над свим осталим аспектима друштвеног живота, „економија као судбина“, и то економије у форми „слободног тржишта“ (које увек остаје заблуда, фатаморгана либерализма);

–  Евроцентризам. Запад, чија су (либерална) авангарда Сједињене Државе, представља стандард и узор за „остатак човечанства“;

–  Свет је један (One World). Састављен је од „аутономних и слободних индивидуа“ (које широм света зачуђујуће личе једна на другу. Таква индивидуа је, парадоксално, униформна). Свет се интегрише управо на тој, индивидуалној основи, и једино на њој, и постаје космополитски; сви остали облици идентитета су или сумњиви или неприхватљиви. Један свет почива на свеопштој нивелацији (у свакој области живота сем у економији и расподели добара), нивалацији која нема премца у историји човечанства.

ПРОКРУСТОВА ПОСТЕЉА ЛИБЕРАЛИЗМА

Либерализам је изразито месијанска и револуционарна идеологија: порука о ослобођењу (аутономних индивидуа) упућена је читавом човечанству. То је порука о револуционарној еманципацији од националних, религијских, цивилизацијских, етничких или расних ограничења, од свих „заблуда“ којима је у прошлости робовало човечанство. У крајњем, еманципацији од претходне историје, као изворишта илузија и „затуцаности“, у корист „индивидуе“. Таква „слобода“ је, међутим, негативна категорија. Џон Сјуарт Мил предлаже прецизну дистинкцију: реч „liberty“ означава слободу „од“, реч „freedom“ слободу „за“. Пожељна је, једино и искључиво, она прва. Управо та чињеница либерализам чини „нихилистичком идеологијом“: у сржи либералне филозофије, која захтева „слободу од“, јесте Ништа, односно његово темељно онтолошко начело јесте Ништа. У практичном смислу, то значи да је либерализму неопходан непријатељ, јер му једино постојање непријатеља („непријатеља отвореног друштва“) даје некакво значење и оправдава његово постојање.

Његова порука је месијанска и универзална, али уз једну ограду: англосаксонски свет, Енглеска и Сједињене Државе, представљају праву домовину либерализма и његову авангарду. САД су обавезујући узор за остатак света, пример који треба беспоговорно следити кроз процесе „модернизације“ (односно вестернизације, позападњачења). Он стиче упоришта управо тамо где су традиционалне друштвене структуре или ослабљене (Енглеска), или никад нису ни постојале, као у случају Сједињених Држава: „То је, у правом смислу речи, Грађанско друштво, које у својој историји не признаје ни једну снажну Државу, извор моћи и културе, ниједну Цркву значајну на националној лествици(…)“ (Т. Молнар).

САД, коначно, постају прави месијански центар ове револуционарне идеологије и њена „повлашћена тврђава“, што кулминира глобалистичким либерализмом, либерализмом у својој завршној фази, а то је епоха која почиње победом над конкуретским комунизмом и падом Берлинског зида. Такав либерализам, на концу оличен и лику Обаме или Хилари Клинтон, стиче своје фанатизоване следбенике широм света, који спроводе либералне револуције и мењају, или само покушавају да промене, устаљене друштвене структуре у име (фиктивне) еманципације апстрактних индивидуа. Другим речима, човек као вишедимензионално и слојевито биће мора бити сведен на апстрактну либералну индивидуу; он мора лећи у либералну Прокрустову постељу. Управо се у томе – и једино у томе – састоји либерална револуција.

ПОСТЛИБЕРАЛИЗАМ: АПОКАЛИПТИЧКА ЗВЕР

Почетак епохе глобализма започиње победом либерализма над алтернативном идеологијом (комунизмом), с којим је водио интензивну борбу на живот и смрт током отприлике пола века.

У том тренутку, „униполарном тренутку“ о коме говори Ч. Краудамер, либерализам је пожурио да прогласи сопствени тријумф: „крај идеологија“ и „крај историје“.

То је само делимично тачно јер се у исто време окончава и период модерне, а на Западу почиње нешто „ново“, што је, у недостатку бољег и прецизнијег термина, означено као „постмодерна“.

Двадесети век је био „век идеологија“ и време „великих наратива“, који се у постмодерни подргавају жестокој критици. Тренутак тријумфа либерализма означава и почетак његовог урушавања, његовог краја, будући да је либерализам остао без својих великих противника. „У овој етапи либерализам престаје да буде Прва политичка теорија и постаје једина постполитичка пракса“ (Александра Дугин: Четврта политичка теорија). „Класични либерализам“ се преображава у постлиберализам.

Основна карактеристика постлиберализма је то да на место „вредности“ које је некад славио либерализам (позитивизам, сцијентизам, рационализам…) ступа хипертрофирана и поживотињена индивидуа.

Таква индивидуа је слободна од сваке вредности и сваке припадности (укључујући расну, етничку, религијску или полну припадност, па чак и ограничења морала или разума), у којима постлиберализам види само „замагљене облике тоталитарних репресивних стратегија”.

Велика апокалиптичка звер је ослобођена и коначно ступа на историјску сцену.

Повезано: Либерална хегемонија (део први)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*