БЕЗБЕДНОСТ, ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ

Јелена Вукоичић: Шангајска организација за сарадњу и будућност мултиполарног света

Пре неколико дана у главном граду Казахстана, Астани, одржан је самит Шангајске организације за сарадњу на којем је она постала богатија за два нова члана, Индију и Пакистан. ШОС је евроазијска, првенствено безбедносна и политичка, али такође и економска организација, основана још 2001. године од стране лидера Кине, Русије, Казахстана, Киргистана, Узбекистана и Таџикистана, са циљевима јачања стабилности и безбедности у простору који окупља државе учеснике, борбе против тероризма, сепаратизма и екстремизма, трговине дрогом, економске, научне и културне сарадње, као и енергетског партнерства. Слично као и друга велика и значајна међународна организација – БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка), ШОС заобилази западни блок у потрази за успостављањем равнотеже у глобалном политичком, економском и безбедносном окружењу у којем долази до све брже и све видљивије промене равнотеже снага.

Поруке историјског самита

Поједини медији и аналитичари већ су самит у Астани назвали историјским и то није без разлога. Чињенице да су, управо овом приликом, у ШОС ушле две нуклеарне силе, и да ова организација сада покрива земље у којима живи близу 50 процената светске популације, и које стварају четвртину светског бдп-а, довољно говоре саме по себи. Индија и Пакистан ће значајно ојачати безбедносне капацитете организације, и допринети њеној политичкој и економској снази. Истовремено, и ове две државе ће имати користи од интензивније сарадње у оквиру ШОС-а који поседује платформу за билатерални дијалог земаља чланица. С обзиром на донекле оптерећене односе између Њу Делија и Исламабада, сарадња у оквиру Шангајске организације свакако ће допринети смиривању тензија и решавању отворених питања.

Пролеће 2017. године, међутим, вероватно ће ући у историју по низу догађаја који показују и предсказују оно што се „кува” испод површине већ неко време, што Запад и његови медији упорно игноришу, али игнорисањем, као ни спиновањем, сасвим сигурно неће ништа променити. У тренутку у којем амерички председник Доналд Трамп и лидери Европске уније не могу да се договоре око будућег финансирања НАТО пакта и читаве идеје европске безбедности која очигледно представља горуће питање на које нико у овом тренутку нема одговор, на Истоку се шири и утврђује један нови блок у којем се, за разлику од Запада и већине његових савезника, државе удружују не зато што тако морају, него зато што у том удруживању виде свој сопствени интерес. Ове државе неформално предводи Кина, као највећа економија међу њима и тренутно друга економска сила у свету, али се, највећим делом, и у случају ШОС-а и у случају економског савеза незапдних сила БРИКС-а, ради о појединачно, политички, економски и војно, јаким земљама које желе да, сходно својим потенцијалима и снази, имају и већу моћ одлучивања и значајнију улогу на међународној политичкој сцени која се убрзано мења.

Геополитичка перспектива ШОС-а

У геополитичкој перспективи Шангајска организација за сарадњу и БРИКС вероватно ће постати платформа за реализацију пројекта „великог троугла” који је замислио још Јевгениј Примаков – савеза Русије, Индије и Кине. Дугорочни циљ ових земаља, као и осталих које се налазе у својству чланова или посматрача наведених организација, сасвим логично, јесте ослобађање од западног утицаја преко економских (Светска банка, ММФ) и безбедносних (НАТО) система на чијем се челу налазе Сједињене Америчке Државе. Оваква тежња је потпуно оправдана и логична, и не треба имати било какве сумње у то да ће овај циљ бити остварен. Кина је већ сада највећа светска економија, а најкасније до 2030. постаће и највећа светска економска сила. Врло је вероватно да ће у међувремену на друго место по економској снази избити Индија, што ће САД спустити на трећу позицију. Економску снагу у светским размерама увек прате политичка и војна моћ и утицај и планови Кине и њених партнера сасвим сигурно иду у правцу сарадње и јачања и у овим правцима.

Последњих година Кинези су на годишњем нивоу редовно повећавали улагања у своју војну индустрију у просеку за око 10 процената. Процене су да ће се улагања Кине у војну индустрију удвостручити до 2020. године и да ће износити 223 милијарде долара, што ће надмашити трошкове свих западноевропских земаља. То ће још увек бити мање од половине од онога што су у протеклој деценији улагале Сједињене Државе, али када се погледа тренд раста кинеских улагања, онда се види колико је ова цифра импресивна и шта се може очекивати даље у будућности. На кинеска улагања у војну индустрију, али и на јачање сарадње незападних земаља на пољу безбедности, Запад већ годинама гледа са подозрењем у ишчекивању евентуалног стварања новог војног савеза који би био контратежа НАТО пакту.

Најближе томе јесте управо Шангајска организација за сарадњу, која подразумева размену обавештајних података међу чланицама, заједничке антитерористичке операције и борбу против сајбер тероризма на територији централне Азије, али не и конкретну војну сарадњу. Да је формирање руско-кинеског војног савеза опција у ближој будућности говоре и изјаве Владимира Путина који не крије жељу да Русија прошири како економске тако и војне везе са Кином, државом коју сматра својим најзначајнијим стратешким партнером: „Оваква сарадња више није довољна. Зато смо започели разговоре о свеобухватном партнерству и стратешкој сарадњи. Свеобухватно значи да ћемо сарађивати на свим важним светским питањима, а стратешко значи да ћемо придавати огроман значај сарадњи наших влада”, рекао је Путин још крајем јуна прошле године, приликом посете Кини.

Препреке на путу евентуалног стварања војног савеза

Каква је реална могућност да ШОС прерасте у формални војни савез, односно, другим речима, каква је реална могућност да у годинама које долазе настане војни савез који би представљао противтежу НАТО пакту? Овакав развој ситуације је могућ, али пред њим дефинитивно стоје и одређене препреке. Иако најмоћније чланице ШОС-а, Кина, Русија и Индија блиско сарађују у различитим областима, између њих такође постоји ривалитет који би могао негативно да утиче на стварање још чвршћих веза. Кинеска економска снага и глобална експанзија изазивају нелагодност не само код Сједињених Држава и Европске уније, већ и код Русије и Индије које у све већој доминацији Пекинга виде опасност за своје геостратешке интересе. Када је у питању Русија, евидентан је диспаритет између руске и кинеске економије, демографије али и улагања и војну индустрију. Руски удео у глобалном бдп-у, на пример, порастао је са 2.94 процената, колико је износио 1999. године, на 3.08 у 2015. Са друге стране, кинески удео је 1999. износио 7.14 процената, док је у 2015. достигао 17.5. Кина такође последњих година улаже далеко већа средства од Русије у своју војску, а ако погледамо демографију видећемо да мање људи живи у свих 27 руских покрајина источно од Уралских планина него у само једној од четири кинеске покрајине на граници са Русијом, Хеилогијангу. Руска трговина оружјем са Индијом и Вијетнамом такође представља камен спотицања у односу Москве и Пекинга, као и чињеница да кинеска економска експанзија обухвата и подручја од стратешког значаја за Русију, као што је Централна Азија, у којој је Кина постала доминантна економска сила.

Односи између друга два велика азијска партнера у ШОС-у, Кине и Индије, такође су оптерећени одређеним тензијама. Прво и пре свега, Пекинг и Њу Дели имају вишедеценијски спор око чак 2.000 километара своје међусобне границе, због чега је између две државе вођен и краткотрајан рат, 1962. године. Величина, позиција и економска, војна и политичка снага од две земље природно праве геополитичке ривале који настоје да реализују своје суштинске интересе и амбиције. Нескривени циљ Кине јесте да постане поморска сила како би у Индијском океану и на Пацифику могла да парира Сједињеним Државама што, опет, изазива подозрење Индије која већ неко време брине због ширења кинеског присуства у свом суседству. У фокусу је такође и блискост Пекинга са Пакистаном преко чије територије Кина намерава да изгради путни коридор до обале Арапског мора, односно Индијског океана, при чему један део трасе прелази преко територије због које су Индија и Пакистан три пута водиле рат.

Будућност Шангајске организације за сарадњу

Укратко и природно, велике и моћне државе које се међусобно граниче и  претедују да остваре што је могуће већу доминацију у свом непосредном окружењу, и тако осигурају своју геостратешку позицију, имају и нека билатерална нерешена питања као и ривалитете које у оваквој ситуацији није ни могуће избећи. Ови ривалитети би могли негативно да утичу на евентуално формирање неког чвршћег савеза у будућности, али не би морали да буду пресудни. Оно што је, међутим, потпуно јасно то је да Кина, Русија и Индија, заједно са осталим чланицама ШОС-а и БРИКС-а у својим међусобним везама виде заједнички интерес и то и јесте основни разлог проширивања и продубљивања њихове сарадње. Кинеске инвестиције у инфраструктуру и друге економске пројекте потребне су и Русији и Индији, док је Кина један од највећих конзумената руског гаса. Уз све постојеће ривалитете, сарадња у војној индустрији присутна је између свих поменутих држава и она ће у будућности евидентно само расти.

Приступање Индије ШОС-у, вишегодишња сарадња у оквиру БРИКС-а, као и партнерство у Азијској инфраструктурној банци, наводи на закључак да посебно Индија и Кина, али у некој мери такође и Кина и Русија у својим односима примењују исту формулу на којој се већ дуго времена заснивају односи између Кине и Сједињених Америчких Држава: истовремено ривалство и партнерство. To je, уосталом, и једини могући облик сарадње између великих и регионалних сила, посебно ако се међусобно граниче, али и у већини других случајева.

Када се ради о потенцијалу за сарадњу у будућности он је свакако велики и међусобна корист од партнерстава у економској, политичкој и безбедносној сфери надјачава одређена отворена питања која несумњиво постоје. Глобална економска доминација Кине у наредним годинама постаће реал-политичка чињеница коју више нико неће моћи да оспорава. Друга велика азијска сила, Индија, такође постаје економски џин, и иако је међусобни ривалитет природно стање ствари у односима између ове две државе већ вековима, не постоје објективни разлози за било какво заоштравање односа насупрот потреби за продубљивањем сарадње између два суседа. Улога Руске Федерације у овом савезу је још мање спорна како због објективних руских интереса, тако и услед недостатка алтернативе. Наиме, вештачка конструкција „руске претње” од стране Запада и изолација Москве гурнули су Русију у наручје Кине и она практично и нема стратешку алтернативу, али када се узме у обзир успон Пекинга и опадање Вашингтона и Брисела, онда је сасвим сигурно да се Русија сада управо налази у савезу будућности.

Оно што је такође сигурно јесте да ће чланице ШОС-а у наредном периоду концентрисати своје снаге на заједничку борбу простив екстремизма и тероризма који јесу највеће савремене безбедносне претње и против којих је и могућа једино регионална, ако већ није глобална, борба. Природно је и неопходно да евроазијски простор у којем се све више концентрише економска, политичка и војна моћ има и свој безбедносни савез који ће моћи да одговори на регионалне изазове и претње. Да ли ће, и када, овај безбедносни савез да се трансформише у војну алијансу, остаје отворено питање, али та могућност дефинитивно постоји. Невезано за његову евентуалну трансформацију, евидентно је да ће ШОС наставити да јача у будућности, како буду даље јачале његове појединачне чланице, а ниво њихове међусобне сарадње зависиће од међусобних потреба. Оно што је сасвим сигурно јесте то да је интерес земаља које се налазе у Шангајској организацији за сарадњу стабилан регион, да оне имају ресурсе да заједнички допринесу подизању нивоа безбедности у свом окружењу, и да ће ти ресурси само расти у будућности. ШОС је, невезано за коначну формулацију његове природе, противтежа америчком утицају у евроазијском простору, и ту своју улогу ова организација увелико показује. Чланице овог савеза су државе које ће директно креирати блиску будућност наше планете. Земље Евроазије, захваљујући свом економском успону којем ниједна западна економија више не може да парира, већ су се наметнуле као незаобилазни играчи на међународној политичкој сцени. У овом тренутку, та снага се још увек огледа првенствено у економији, али, пре или касније, ове државе ће се наметнути и као војне силе у мултиполарном свету чије постојање Запад још увек у одређеној мери игнорише, али ће у неком, не тако далеком, тренутку морати да призна.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*