БЕЗБЕДНОСТ, ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ

Геополитика деструкције :“Нова Европа“- нова шанса за Србију

geopolitikasvet

После свега изложеног поставља се логично питање, постоји ли било какав реалан геополитички контекст који би у догледно време дао шансу да Србија покуша претемељење садашњег погубног потчињавања атлантистичким и континенталним геополитичким структурама моћи? Не тако ретка искрена залагања појединих интелектуалних и патриотских кругова отворено усмерена ка заокрету који би подразумевао чвршће, директније и трајније везивање Србије за евроазијску геополитичку парадигму и ОДКБ безбедоносну структуру предвођену Руском Федерацијом, најчешће су руковођена емотивним разлозима и без јасано дефинисаних одговора на који би се начин та алтернатива учинила реалном.

Мањкавост овако дефинисане геополитичке алтернативе лежи у чињеници да се пре свега ни сама Руска Федерација није изборила са важнијим проблемима у покушају да изгради респектабилне капацитете моћи. Она је још увек заглављена у намери да деблокира и реинтегрише зону својих примарних геополитичких интереса, а то је простор који је некада обједињавао совјетски државни оквир. Притиснута великим проблемима које континирано и агресивно генеришу САД намеравајући да тај простор запрече и изолују, они Русији намећу логику нове економски исцрпљујуће трке у наоружавању, подстицању кризних жаришта, отварања НАТО база у окружењу, антагонизовању дела суседних земаља особито оних које су везане за облике деловања радикалног ислама и сл.

Због ових и сличних проблема, Русија на жалост нема довољно капацитета да се одлучније врати на Балкан и ту потражи политичке снаге склоне подршци за њену нову геополитичку трансгресију у региону. Досадашњи стидљиви покушаји били су везани исључиво за поље геоенергетске инфилтрације у регион, али су и они ефикасно блокирани деструктивним деловањем Вашингтона, као на примеру спречавање изградње већ договорене трасе Јужног тока гасовода.

И тај пример потпуно јасно показује да Русија није изградила чврсту плаформу за свој повратак у регион, а демонстративно одустајање од градње гасовода Јужни ток, манифестација је њене геополитичке немоћи али и препуштања малих балканских земаља на милост и немилост енергетске зависности од САД и њених партнера. Зато с правом колега А. Гајић истиче следећу чињеницу: „Лапидарно стављање земаља БРИК-а у раван „спољнополитичких приоритета” са ЕУ и САД и начелна спремност за сарадњу не значи готовo ништа без увиђања шта сарадња са којом земљом значи у сваком смислу, укључујући ту и геополитички и геоекономски, уз претходну процену колики су могући домети утицаја ових сила на Балкану, који су њихови интереси, шта они реално могу да донесу на ове просторе а шта не.”

Морају се нажалост констатовати и не тако ретка геополитичка лутања и доктринарне конфузије код значајних теоретичара неоевроазијске провенијенције, када је у питању простор Балкана, а на њему и проблем геополитичке позиције Србије.1 Србија није јасно препозната као важна земља за ново геополитичко позиционирање Русије у региону. Пре би се могло рећи, да је по среди доктринарно магловит положај у погледу на Србију, чији најекстремнији пример можемо видети у ставу А. Дугина који је следећи логику руског виђења евроазијских приоритета, жртвовао националне интересе Срба и Србије гурајући их у окриље тзв. велике Турске. „Дугин, на пример, развија идеју о великој Турској од Јакутије до Сарајева”.2 Иако је често мењао и дорађивао своја становишта па и ово цитирано, А. Дугин је ипак показао како је на доктринарном плану лако препустити интересе Србије већим регионалним геополитичким играчима зарад њиховог превођења у табор евроазијства.

„Нова Европа” као геополитичка иницијатива, почива на идеји ревитализације старе деголистичке идеје о изградњи велике геополитичке екстензије ПАРИЗ – БЕРЛИН – МОСКВА као једино реалне и ослобађајуће опције за свe нације и државе које су позициониране у географском простору њеног простирања.

Дефинишући тзв. панобласти и велике просторе, наведена геополитичка доктрина се просто поигравала позицијом Србије као последицом недовољно кристалисаног става не само око Србије, већ често и читавог региона. „Зашто су српске земље и Србе, које Запад историјски константно перципира као „балканске Русе” или „руску предстражу на Балкану и коњоводце руских козака до топлих мора”, позиционирали са друге, западне стране „геополитичког раседа” – у Евро-Афричкој панобласти и Европском великом простору”. 3 У таквим околностима потпуно је јасно зашто је и руска званична спољна политика исказала прилично висок степен реалности када је дефинишући своје геополитичке приоритете простору Балкана дала важан али ипак секундаран третман и значај.

Узимајући у обзир наведене чињенице и околности, које на готово трагичан начин утичу на квалитет геополитичког положаја Србије и српског народа, сматрамо да се перспективнија маневарска позиција за поправљање српског положаја мора тражити у простору геополитичког концепта тзв. „Нове Европе“. Тај концепт истине ради, није још потпуно довршен и конституисан. Он је пре свега садржан у иницијативи патриотски оријентисаних интелектуалних и политичких кругова европских нација, који потпуно отрежњени од „атлантистичког пијанства” траже реалнију геополитичку алтернативу за еманципацију својих држава али и целог европског континета из леталног загрљаја атлантизма. Као политичка алтернатива она се профилише и у Европском парламенту где јачају снаге евроскептицизма, потпуно транспаренто градећи свој политички идентитет. Културна американизација и материјализам могу да наиђу само на две препреке у Европи: прва је обнова европске свести о властитој духовности и идентитету. Друга је коначна победа исламизма на европском тлу. То није немогуће.

„Нова Европа” као геополитичка иницијатива, почива на идеји ревитализације старе деголистичке идеје о изградњи велике геополитичке екстензије ПАРИЗ – БЕРЛИН – МОСКВА као једино реалне и ослобађајуће опције за свe нације и државе које су позициониране у географском простору њеног простирања. „Једино мултиполарни свет и Европа која води сопствену политику били би у стању да спрече последице америчке ратоборне политике. Та Европа, саграђена око идеалне осовине Париз – Берлин – Москва била би фактор мира и економског просперитета“.4 У таквој Европи нација интегрисаној на партнерским и равноправним односима са евроазијском геополитичком структуром, у којој ће доминирати реализација међусобно хармонизованих и компатибилних интереса заинтересованих страна и званични Београд треба да тражи своју шансу.

Јасно је из ове преспективе, да је геополитички концепт Нове Европе дубоко интегрисане са Евроазијом добра цивилизацијска алтернатива глобалном, корпоративном и предаторском капиталу, који у крајњој инстанци а за своје себичне интересе, управља неслућено моћним капацитетима велике светске Империје. На то оптимистички али засновано на реалним економским показатељима указује и познати немачки банкар Фолкер Хелмајер. „Осовина Москва-Пекинг-Брикс је победила. Западу је доста. Током 1990-их ове земље су чиниле приближно 25 одсто светског аутпута. Сада чине 56 одсто светског аутпута и 85 одсто светске популације. Контролишу приближно 70 одсто светских девизних резерви. Оне на годишњем нивоу расту у просеку 4-5 одсто. Пошто САД нису биле спремне да своју моћ деле са светом, нити да изграде сектор за развој тржишта базиран на сопственом систему, изгубиле су битку. Управо зато САД тренутно покушавају да увуку ЕУ у конфликт, који би могао бити фаталан за Европу”, рекао је Хелмајер о будућности. „Чињеница је да ове државе покушавају да се отргну контроли САД. То се види по стварању конкурентне институције АИИБ и нове Развојне банке БРИКС-а. Све то не одговара САД, а незадовољство се огледа у силним међународним конфликтима који се воде под изговором увођења „демократије” и „слободе”. Довољно је осврнути се на неуспехе тог циља да би се утврдило да је све само шарена лажа”, каже Хелмајер.5

Нешто слично трвди и Збигњев Бежежински озбиљно забринут над судбином америчког глобалног вођства. „Глобално политичко буђење је историјски антиимперијалистичко, политички антизападно и емоционално изразито антиамеричко. У том процесу, стављају се у покрет снаге које битно модификују и померају глобални гравитациони центар. То, заузврат, мења глобалну расподелу моћи, што има велике импликације по карактер америчке улоге у свету(…) Од суштинског значаја је да Америка своју другу шансу после 2008. успешно искористи, јер треће шансе неће бити. Америка хитно мора да обликује истинску постхладноратовcку глобалистичку спољну политику. 6 Не треба сумњати да се у крилу старе, уморне, опљачкане и окупиране Европе полако али сигурно јавља свест о потреби конституисања алтернативне геополитичке концепције као доктринарне експликације њене свеукупне еманципације.

Свесни смо чињенице да ће процеси конструкције реалне алтернативе владајућој геополитици деструкције, ићи споро, ометано, често са застојима и преиспитивањем, али убеђени да ће она једнога дана бити конституисана као нова реалност. Уосталом ма како то на крају патетично звучало, или ће Нова Европа бити изграђена или је по већ наведеном сведочењу истакнутих Eвропљана уопште неће бити.

*Рад је објављен у часопису за неговање демократске политичке културе – „КУЛТУРА ПОЛИСА“, год XII (2015) у посебном  издању под називом „Геополитички положај Србије и Балкана између евроатлантизма и евроазијства“.

Повезано:  Геополитика деструкције и „Нова Европа“(део први)

___________________

  1. Степић М. (2013) Геополитика неоевроазијства, ИПС, Београд
  2. Халед Ф. Алам (2012) Глобални ислам, Службени гласник, Београд
  3. Степић М. Ђурић Ж. (2013) Србија и евроазијски геополитички простор, зборник радова, ИПС, Београд
  4. Гросувр де А. (2014) Париз, Берлин, Москва, Фондација Достојанство, Н. Сад
  5. види: Вечерње Новости, 7.7.2015. интернет издање
  6. Бжежински З.(2009) Друга шанса Америке, С. гласник, Београд

Један коментар

  1. Oдлична анализа уваженог професора Деспотовића. Стабилну Европу је, уистину, могуће градити једино на та три стуба Москва – Берлин – Париз, јер само они обезбеђују истински политичку, економску, војну самодовољност Европе и максимално смањење утицаја САД. Верујем да ће избором Доналда Трампа за председника САД , концепција овакве Европе пронаћи своје остварење и у пракси. Срдачан поздрав и све похвале за изузетан интернет магазин!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*