БЕЗБЕДНОСТ, ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ

Геополитика деструкције и „Нова Европа“(део први)

destructionГеополитика деструкције и „нова Европа“ – постоји ли геополитичка алтернатива за Србију?

Актуелни геополитички положај Србије и српских земаља може се окарактерисати као сложен, тежак, окружујући и на изглед безперспективан. Процеси снажне геополитичке прекомопозиције Балканског полуострва који су интезивирани рушењем Берлинског зида, убрзани су процесима разбијања СФРЈ и споља генерисаним грађанским ратовима деведесетих година на њеним развалинама. Брутално геополитичко наступање евроатлантизма предвођено Вашингтоном и реализовано гвозденом песницом НАТО пакта, имало је за циљ потпуно овладавање ширим простором Балкана, и бивше Југославије, ефикасно користећи чињеницу распада СССР-а и Варшавског војног савеза. Ту тенденцију убрзавале су скоро потпуна политичка, економска, војна и национална конфузија у коју је гурнута Руска Федерација, (забављена сопственим проблемима државног опстанка и заглављена у блату транзиције), она се повукла са ових простора, препуштајући га интересима свог геополитичког архитакмаца.

Ова својеврсна геополитичка трансгресија САД и НАТО пакта, од тог времена постала је на Балкану, нажалост, дубоко укорењена геополитичка константа. Атланска геополитичка структура потпуно је овладала ширим ареалом ових простора контролишући не само средњеевропско залеђе Балкана (Аустрија, Мађарска, Чешка, Словачка) већ и његову политичко-географску екстензију која се преко Турске државне структуре простире према Блиском истоку, а контролом Грчке и на цео простор Медитерана. Без опаљеног метка, и скоро без потрошеног долара, САД су загосподариле државним просторима Румуније и Бугарске и тако створили чврст оквир контроле дела црноморског а од раније и егејско – јонског и јадранског акваторија. Са друге стране, ефикасном манипулацијом Хрватске, Словеније, БиХ, Албаније,Црне Горе, Македоније и КиМ, евроатлантисти су ставили у потпуно окружујући (острвски) положај Републику Србију, и српски народ у целини. Градећи бројне НАТО базе око Србије али и на њеној сопственој територији (база Бонстил, на КиМ-у), Вашингтон је паралелно подизао државне и војне капацитете српских суседа, не тако ретко намерно их антагонизујућу против Србије и Срба у покушају да преко њиховог територијалног и идентитетског дестабилизовања, награди своје нове савезнике у региону за служење интересима НАТО. Правећи тако још чвршћу омчу око Србије и чинећи њен геополитички и међународни положај све тежим и безизлазнијим, наводио је српске политичке псеудоелите да правац своје државне политике безалтернативно усмере ка евроатланским интеграцијама.

Геополитика деструкције Европе и геополитичке конекције са Русијом

Да бисмо што боље описали и разјаснили укупан геополитички, геоекономски и геоенергетски контекст и положај Србије у геополитичком окружењу Евроатлантизма, неопходно је да нашу контекстуалну анализу проширимо на место и улогу европских нација (организованих у геополитичком концепту ЕУ) и Руске Федерације у односу на геополитичке интересе и планове Вашингтона и НАТО пакта. Ризикујући да ћемо у предстојећој експликацији морати поновити и нека општа места о деловању САД и НАТО пакта према ЕУ и Руској Федерацији, сматрамо такав ризик прихватљивим с обзиром на намеру да укратким аналитичким корацима назначимо што свеобухватнији оквир деловања ове геополитичке парадигме. За остварење такве интенције послужићемо се као помоћним експликативним средством – предавањем које је оснивач приватне обавештајно-аналитичке агенције Стратфор (основане 1996. године) Џорџ Фридман одржао на Чикашком Савету почетком пролећа ове године. Изложене поенте предавања могу се по нашем суду сматрати кондезованим видом америчке геополитике према Европи и Русији, не само у последњих неколико деценија већ готово читав век уназад. Тачније од момента када је политичка елита Америке по савету својих познатих геополитичара (прво А. Мехена и Н. Спајкмена а касније, З. Бжежинског, Х. Кисинџера и др.) формулисала државну стратегију велике геополитичке експанзије САД на глобалном плану, у покушају да на брз, ефикасан и неповратан начин наплате изборену позицију највећег империјалног хегемона модерне епохе.

Актуелност, прецизност али и недвосмислена директност Фридманових порука, помажу нам не само у појашњавању позиције Вашингтона у актуелним геополитичким процесима, већ на јасан и врло експлицитан начин наглашавају ексклузивност интереса САД и њихову енергичност да на бруталан начин ако треба, реализују своје примарне геополитичке циљеве. Овде је реч о својеврсној практично-политичкој експликацији идеологије политичке изузетности прожетом псеудомесијанским осећањем америчке елите о праву на светско вођство и остваривања доминације над другим нацијама. „Америчка политичка класа данас, као и пуно деценија за нама, пати од конгениталне националистичке болести, која се генерацијама преноси – а назива је идејом изузетности.”

Сажета у глобалистичком концепту геополитике деструкције, она би се могла одредити као добро планиран идеолошко-политички концепт (кондезован у тријади појмова: глобализам, глобализација, нови светски поредак) потчињавања света интересима САД и атлантистичке геополитичке парадигме, реализован кроз процесе делимичне или потпуне девастације државних, националних, идентитетских, институционалних, економских, културних, научних, образовних, војних, религијско-конфесионалних и територијалних капацитета нација које су означене као мета њиховог разорног деловања. Понекад су читави региони или пан простори били изложени свирепом дејству концепта геополитике деструкције. Овакав докринарно-идеолошки концепт наметао се прво у форми прикривеног облика „пријатељске глобализације” и утеривања у стандарде неолибералне форме економске размене (пљачке), а у случају његовог одбијања или пружања превеликог отпора, државе-субјекти оспоравања таквих „правила игре”, егземпларно су кажњаване агресивним облицима политичких и економских санкција а на крају и мерама бруталне војне одмазде. И сам Збигњев Бежежински сасвим недвосмислено истиче идеолошко-политичку релацију између глобализације и хегемонизма, оцењујући је природном. „У том светлу глобализација представља идеалну, природну доктрину за глобалну хегемонију (…) Било како било, за Сједињене Државе у њиховој новој улози доминантне светске силе глобализација као доктрина представља корисне референтне оквире како за дефинисање савременог света, тако и америчког односа према њему.

Главне поенте овог геополитичког концепта САД интерпретиране од стране Џорџа Фридмана могле би се сажети у следећих неколико одредница:

  • САД су цео планетарни систем земље означили као поље остваривања својих глобалних циљева. У ту сврху није довољно само истицати већ постигнуту контролу океана или тзв. светског мора већ и космичко окружење планете које се има сматрати легитимним простором за наметање хегемоније и реализацију интереса Вашингтона.
  • САД настоје да ефикасно контролишу геополитичке и спољнополитичке интересе својих европских савезника са једне стране али и да ставе Русију у потпуну изолацију, имобилишући њене државне, економске, енергетске, војне и свеукупне националне капацитете за одбрану и развој.
  • Садашња Европа је простор за манипулацију којом ће Вашингтон решавати своје приоритетне геополитичке задатке. „Стога „једнака правила за све” престају вредети оног тренутка кад су угрожени амерички интереси. Осим тога, Америка – за разлику од свога европског економског пандана – поседује огромне војне могућности, па комбинација економске и војне снаге генерише незабележену могућност политичког утицаја”.
  • Назначени геополитички циљеви Вашингтона имају се остварити тако што ће се извршити додатна конфронтација и девастација Европе и Русије на свим пољима, а особито на простору њихове енергетске, економске, технолошке и политичке сарадње.
  • За САД је најважнији задатак да не дозволе да се „немачки капитал и технологија споје са руским привредним ресурсима и радном снагом у непобедиву комбинацију. САД на томе раде већ цео век.”
  • У ту сврху неопходно је фрагментизовати европски простор, и држати га у сталној позицији међусобне благе конфронтације. Фридман дословце каже: „Пољаци, Мађари, Румуни живе у сасвим другом свемиру у односу на Немце, а Немци у апсолутно другој реалности у односу на Шпанце”…
  • Фридман нескривено поручује да ће „Европљани умирати у ратовима” који ће бити генерисани у блиској будућности. О томе сведочи и генерал пуковник Леонид Ивашов председник Академије за геополитичке проблеме: „Американци веома желе да започну рат на европском континенту. То Европљани морају да схвате. Са њима о томе треба разговарати на свим нивоима. Американци ће са задовољством помагати да рат потраје да би смо ми – Европљани и Руси – што дуже међусобно ратовали, уништавали своје економије и инфраструктуре, а Американци владали и над њима и над нама. То је амерички сан”.
  • У том циљу по сведочењу Фридмана, САД убрзано наоружавају Пољску, Бугарску и прибалтичке земље. Али такође и Украјину. „САД делују у Украјини демонстративно мимо НАТО. Нама се пљуцка на НАТО, када буде потребно да ратују рећи ћемо им. За сада ми само припремамо рат”.
  • Украјина је важна за САД као офанзивно-одбрамбени бедем који ће војни потенцијал САД и НАТО-а примаћи на само 400. до 500 км од руске престонице Москве.
  • Циљ САД је изолација Русије, и стварање тзв. међуморја (интермаријума) између Балтика и Црног мора, стратегије коју је осмислио Пилсудцки. „Постављање препреке између два мора је за Вашингтон много важније од борбе са исламским екстремизмом” истиче Џ. Фридман. Стварањем тзв. санитарног кордона у међуморју лежи намера Вашингтона да се на „кратком ужету могу држати и Немачка и цела ЕУ” у што ефикаснијем блоку изолованости и конфронтираности према Руској Федерацији и Евроазији.
  • Са истом намером САД спроводе политику „завади па владај” и у простору Евроазије. Признајући да тако велике панобласти не могу ефикасно контролисати у целини, они прибегавају политици стратешког конфронтирања нација и држава подгревајући на тактичком нивоу стара непријатељства или генеришући нова. Ми нисмо у стању да целу Евроазију контролишемо, „али смо у стању да подржавамо стране које су у непријатељству. Да обезбедимо да се концентришу једни на друге, а не против нас“.

Изложени ставови Џ. Фридмана представљају један јасан и кондезован програм геополитике деструкције, који у наглашено критичком тону Е. Влајки означава појмом америчког терора. „Све у свему, ова велика земља се игра светског полицајца обарајући се непрестано на сиромашне, проузрокујући унутрашње крваве сукобе, организујући кампање демонизације против непожељних, рушећи владе, организујући политичка убиства и подржавајући најцрње диктатуре; укратко Америка проводи терор по читавом свету и инкарнација је терора”.

Дакле, да реинтерпретирамо укратко наведене ставове:

  • Европске нације организоване су од стране Атлантиста у супранационални геополитички пројекат звани „Европска Унија”.
  • По већ давно дефинисаном пројектном задатку окупљене су као блок будућег конфронтирања са евроазијском геополитичком структуром предвођене Русијом.
  • Највећи део европског континента је под атлантистичком окупацијом већ више од седам деценија, и њен крај се из ове перспективе посматрања још задуго неда назрети. „Земље Европске уније напуштају свој суверенитет у корист институције без тежине према спољном свету, институције чији се завршни облик нити циљеви не познају”.
  • Комплетна евро-структура на челу са СР Немачком стављена је у функцију остварења примарних и највиталнијих интереса САД-а, а особито оних који треба да изврше трајну изолацију и девастацију Руске Федерације и спрече спајање и симбиозу њених геополитичких интереса са интересима европских нација.„Циљ Американаца није дакле био да окончају рат већ да дефинишу послератни светски поредак. Израз „New World Order” појавио се сваки пут када су Сједињене државе сматрале да су близу потпуне доминације над светом: после Другог светског рата, на крају хладног рата и сада.” О томе више него експлицитно сведочи и Торстен Хајзе, немачки посланик и вођа НДПН када каже: „Немачка је окупирана земља од стране Американаца и Енглеза. Имамо 150.000. окупационих војника и даље је на снази мировни споразум из Другог светског рата. Ми смо колонија САД и понашамо се као верни пас који извршава команде свога газде. Наши политичари не могу да саставе владу док им то не дозволе Американци”.
  •  У ту сврху САД и НАТО пакт чинили су разна антиевропска и антируска непочинства и користили сва расположива средства укључујући и генерисање нових конфликата ниског интезитета на европском континенту као што су процеси разбијања (СФРЈ, СССР, Кипарске кризе, Украјинске кризе и сл). У том контексту Франсоа Митеран је изјавио: „Француска то не зна, али ми смо у рату против Америке. Да, у сталном рату, виталном рату, рату без мртвих. Наизглед (…)Да, Американци су веома тврди, они су прождрљиви, они хоће неподељену власт над светом. Непознати рат, стални рат, наизглед без мртвих, па ипак рат до смрти”.
  • Стога с правом француски политичар Жан – Пејр Шевенман још 2000. године на конгресу о „либералној модернизацији” изјављује: „Нема независне Европе у свету какав јесте ако се не успостави осовина Париз – Берлин – Москва која је осовина европске независности”.
  • То такође потврђује и француски геополитичар средње генерације Анри де Гросувр истичући да „Независност Европе није луксуз нити таштина већ витални услов. Или је једна заједница господар својих виталних интереса, или их она поверава трећој страни за коју они нису витални”.
  • О томе на прилично драматичан начин сведочи и бивши амбасадор Француске Албер Шамбон дефинишући суштину америчке и британске спољне политике коју је формулисао на једној трибини објављеној у листу Le Figarо: улогу Краљевског института за међународне односе (Royal Institute of International Affairs) a посебно ЦФР-а (Council of Foreing Relations) у Амстердамском споразуму (18. јануар 1999) окарактерисао је као погубну: „Према америчкој Европи, Амстердам је завршетак хегемонијске политике чији је циљ нестанак европских нација”.

 

*Рад је објављен у часопису за неговање демократске политичке културе – „КУЛТУРА ПОЛИСА“ , год XII (2015) у посебном  издању под називом „Геополитички положај Србије и Балкана између евроатлантизма и евроазијства“.

Повезано: Геополитика деструкције :“Нова Европа“- нова шанса за Србију

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*