ДРУШТВО, ИСТОРИЈА

Ернст Нолте: Фашизам у својој епохи

Немачки филозоф и историчар професор емеритус др Ернст Нолте, спада у ред најзначајнијих и најинспиративнијих проучавалаца 20. века. Родио се у римокатоличкој породици, 11. јанауара 1923. године у Витену у Вестфалији (Немачка). Због деформитета шаке, у време Другог светског рата Нолте није послат на фронт као његови вршњаци, него је студирао језике и филозофију, а професори су му били Мартин Хајдегер и Еуген Финк. Код Финка, 1952. године, Нолте је докторирао на тему „Самоотуђење и дијалектика у немачком идеализму и код Маркса“. Своју универзитетску каријеру започео је на универзитету у Марбургу, а 1973. године прелази на Слободни универзитет у Берлину на којем је и пензионисан.

Велику популарност Нолте је стекао књигом Фашизам у својој епохи (1963), која је и код нас преведена 1990. године (Београд: Просвета). У овој књизи Нолте се користи генетичко-феноменолошким приступом у проучавању фашизма. Такође, он не ограничава фашизам само на Италију, односно Немачку, него корене фашистичке идеологије налази у оквиру Француске акције. С тим у вези, Нолте разликује три облика фашизма: рани (француски), нормални (италијански) и радикални (немачки). У каснијим радовима Нолте ће проширити ову класификацију.  Разговор који следи, вођен је крајем 2015. године у дому професора Нолтеа. Нолте је преминуо у августу ове године, у 93. години живота у Берлину.

Професоре Нолте, може се рећи да нисте само историчар него и филозоф. Методолошки посматрано, Ви повезујете историјско и филозофско мишљење. На тај начин развили сте историјско-генетичку теорију тоталитаризма. Можете ли нам рећи нешто о вашем приступу?

Шта је „историјско-генетичка метода“ објашњава се само када се постави поред „конструктивистичке“ методе, тј. прерађивања основних црта које су свуда присутне. Генерално је не одбацујем већ сам се и сâм њоме служио, на пример у „дефиницији“ фашизма: „Фашизам је антимарксизам који…“

У књизи „Фашизам у својој епохи“, супротстављате се тада владајућем појму тоталитаризма. У ту сврху користите се феноменолошким приступом.

Феноменологија за мене није посебна област науке која показује специфичне методе. У свом изворном значењу она не значи ништа друго него брижљивост према феноменима (тј. стварима и односима), и не на последњем месту према њиховом постанку, фактички, појам се углавном усмерава против ређања и разматрања „идеалних типова“.

Може ли се рећи да комунизам и фашизам чине дијалектичко јединство?

Комунизам и фашизам за мене стоје у „каузалној повезаности“ тј. без комунизма као старијег и изворнијег феномена не би било ни „фашизама“. Да између комунизма и антикомунизма постоји каузална повезаност истакнуто је само зато што би се у принципу, такође, могло радити само о једној обичној паралели. То нужно не значи да је комунизам не само изворнији, него такође и „виши“ феномен. Држим се подаље од тезе да они због тога образују „дијалектичко јединство“, услед њене појмовне нејасноће.

Употребљавате појам „каузални нексус“. Шта под тим подразумевате?

Појам „каузални нексус“ има у виду широм света најраспрострањенији однос, наиме онај између узрока и последице. Он је овде само због тога посебно истакнут јер, као што је речено, у принципу би се могло радити и о обичној паралели.

Ваша књига „Фашизам у својој епохи“ је шездесетих година добро примљена у научној јавности. Међутим, исто се не може рећи за Вашу књигу „Европски грађански рат“. Где лежи разлика? Постоје ли два Нолтеа, или само један?

Писац Фашизма у својој епохи је важио у потпуности за „антифашисту“. Наупрот томе, може се сумњати да је писац Европског грађанског рата фашизму приписује више „историјског права“ него што је то било уочљиво у претходној књизи.

Може ли се „Европски грађански рат“ посматрати као наставак и даљи развој „Фашизма у својој епохи“?

Без сумње, Европски грађански рат је у већој мери развој Фашизма у својој епохи него обична супротност.

Зашто су вас онда људи као што је Јирген Хабермас тако снажно нападали?

Јирген Хабермас заступа „апсолутно“ историјско право левице и тиме „апсолутно историјско неправо (Unrecht)“ другим покретима, пре свега фашизму. Он очигледно претпоставља да од мене чак и фашизму једно, иако парцијално, историјско право може бити приписано. Он не признаје тај појам.

Свађа историчара (Historikerstreit) и ваш лични пример постављају ново питање, где је граница слободног научног истраживања и да ли тако нешто данас још увек постоји?

Свака модерна држава располаже основним линијама саморазумевања и тендира ка томе, да их чува и кривичноправним мерама. У принципу то не важи за државе „либералног система“, којима се од не малог броја његових присталица пребацује да преко потпуног пуштања критике доводе до своје сопствене пропасти, свог „самоубиства“. Само једно придржавање тих основних црта може оправдати епитет „слободарски“. „Слободарска држава“ је, дакле, она, која кроз допуст фундаменталне критике одобрава могућност „самоубиства“, зато што упркос томе држи да је дорасла ситуацији.

Признати да чак и историјски феномен који уопште важи за „лош“ може имати нешто „добро“ тј. да за бројне нормалне људе може имати привлачне карактеристике је за све људе који „нормално“ мисле тежак и скоро неразумљив корак. Али увид да „апсолутно лоше“ у свету коначних и слабих људи постоји једнако мало као и „апсолутно добро“ произлази из неоспорне чињенице „коначности“ и „слабости“, које су темељне за људе и њихов свет. Али зато се свет ипак може јасно поделити на релативно добре и релативно лоше карактеристике.

Ви сами били сте критиковани на основу бројних ваннаучних, може се чак рећи политичких разлога. Чак Вам је и аутомобил запаљен. Да ли је та атмосфера неповољна на слободно истраживање и исказивање мишљења?

Свака државна „атмосфера“ је неповољна за фундаменталну критику, али не у истој мери.

У својим књигама оповргавате мит о немачком посебном путу (Sonderweg). Како посматрате феномен националсоцијализма у контексту немачке и европске историје?

Националсоцијализам карактеришем као „радикални фашизам“ и тим претпостављам да су и у другим европским државама у одређено време постојали „једноставни“ фашизми који се од радикалног фашизма морају разликовати. Да ли су се и како ови икада приближавали власти или су успешно држани подаље од ње, може разјаснити само историјско истраживање.

Мислите ли и даље да је националсоцијализам представљао даљи развој конзервативне идеологије? Међутим, конзервативизам може бити противник практичне, али ни у ком случају теоријске трансценденције.

Никада нисам био мишљења да је националсоцијализам био „само“ даљи развој конзервативне идеологије. Праћење дотичног процеса промене припада домену обимних књига, а не домену чланака или чак изношења мишљења.

Да ли је према Вашем мишљењу човек религијско биће (хомо религиоус)?

У мојим очима, човек је биће повезано са целином света, а религија је облик те повезаности, вероватно најстарији и најважнији.

Држите да је вечна десница немогућа, али не и вечна левица. Зашто не постоји вечита десница?

Левица може у свим временима да се повеже с представом једне, у прастара времена наводно стварне реалности и у хармоничном крају времена у напредном облику наводно изнова стварне, рајске реалности; десница може увек само хвалити некада стварни реалитет или покушати да се повеже с већ до пола несталом прошлошћу. Она дакле остаје у реалном, док левица може веровати у „утопијски“ реалитет у најдаљој прошлости и у блиској будућности.

Након „Фашизма у својој епохи“ сматрали су Вас за левичара, касније вас је левица нападала. У „Касним рефлексијама“ изнели сте своје примедбе на данас владајућу либералну идеологију. Како бисте се идеолошки одредили? Игра ли идеологија за вас уопште неку улогу?

Себе карактеришем као „историчара идеологије“. Већ одатле произлази да себе не видим као идеолога, него као познаваоца и тумача идеологије. То не искључује да каснији мислиоци у мојем делу неће уочити идеолошке преференције или моменте.

Употребљавате интересантан појам, „тоталитарни либерализам“. Али није ли реч о контрадикцији? Шта под тим подразумевате?

Тоталитарни либерализам, као и остале идеологије, истиче захтев да буде једини исправан. Само када може да призна могуће „право противника“ он више није тоталитаран.

Разговор водио: Душан Достанић

(интервју објављен у Зборнику Матице српске за друштвене науке, 2016. година)

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*