ГЕОПОЛИТИКА, ИСТОРИЈА

Драгош Калајић: О геополитици

kalajic

Следећи најсажетије одређење геополитикекао науке које проучава географске чиниоце у политичкој перспективи – могли би закључити да због релативне трајности и непроменљивости географских датости, у реченој дисциплини није могуће очекивати велика открића, нити замашна спознајна размимоилажења. Ипак, географске датости делују заједно са једним променљивим па пречесто и непредвидљивим, дакле људским чиниоцем, који свака иоле ваљана геополитичка перспектива мора имати у значајном виду. Добар пример реченог правила пружа средишњост Европе у повести последњих миленијума, обележених размахом међуконтиненталних веза и сукоба.

Ту повесну средишњост извесно подржава и омогућава чињеница да је Европа доиста географско средиште копнене хемисфере света, односно полутке образоване највећом густином копна спрам мора. Европа је место најмање удаљености од обода те хемисфере. Ипак, никада Европа – која је у географском домену само једно од полуострва Азије – не би стекла улогу историјског те културно-цивилизацијског стожера света, те ни статус континента без Европљана, особите врсте људи у човечанском мноштву.

Уосталом, ратни победници су наставили, скоро у потаји, сопствена геополитичка истраживања те освајачка пројектовања изгледа света, по мери „новог светског поретка“, како су то коначно обелоданили радови Бжежинског

Стога сваки иоле широки и далекоусмерени поглед геополитичког истраживања мора располагати сазнањима стеченим не само из географије већ и из низа других дисциплина, од друштевних до егзактних наука, од повести и социологије, преко психологије и карактерологије, до геологије и технологије. Идеални геополитичар је нека врста „десетобојца“, способног да из сваке дисциплине изведе и усмери нужна осветљења на свој предмет разматрања. И то је један од разлога што не постоји факултет посвећен образовању геополитичара.

Извесно је да геополитички погледи условљавају не само спознајне обдарености и својства субјеката већ и коначна сврха. Добар пример реченог пружа мисао британског геополитичара Хелфорда Џона Макиндера, који је своју концентричну визију света те антиевропске пројекте – попут „санитарног кордона“ или „гвоздене завесе“ – створио у функцији британске псеудоимперијалне и таласократске политике, освајачки усмерене ка „срцу земље“, односно ка безмерним богатствима и моћима Русије. Та освајачка накана је и вредносни критеријум Макиндеровог геополитичког погледа те зато, примерице, када описује трећи регион евроазијског континента, што се простире од Каспијског и Црног до Црвеног мора, он не одолева да истакне његову предност са тачке гледишта британских колонијалних похлепа:

„Ипак, (тај регион) има и једну предност, јер га многобројни заливи и делте река које се уливају у океан потпуно отварају за продоре поморских сила”. (Макиндер, 1994)

Посебно ограничење развоју геополитичке мисли у Европи након Другог светског рата наметнули су англоамерички ратни победници и окупатори проказавши и de facto забранивши ту науку као тобоже злонамерну измишљотину освајачке политике Трећег рајха, премда корени њене традиције сежу од дела Хипократа, Аристотела и Херодота. Уосталом, ратни победници су наставили, скоро у потаји, сопствена геополитичка истраживања те освајачка пројектовања изгледа света, по мери „новог светског поретка“, како су то коначно обелоданили радови Бжежинског. Демонизовање и забрана геополитике у Европи циљали су да Европљане лише моћних средстава спознаје сопственог положаја и самоодбране.

(Из предговора за књигу „Време империја“ Бориса Нада)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*