ДРУШТВО, ЕВРОПА И СВЕТ, КУЛТУРА, ПОЛИТИКА, ПРЕНОСИМО

Дарко Танасковић: Улазак Косова у УНЕСКО погубан за српски идентитет

Након прогона српског народа са Косова и Метохије  1999. године, Албанци су  2004. године  извели  невиђени погром  на тлу Европе над  српским средњовековним  црквама и манастирима.  И, поред тога албански  такозвани експерти  одржавају округле столове и трибине   покушавајући   разним  фалсификатима да наше културно наслеђе на Космету  прикажу као своје. Прошле године није успео план Косова да постане члан Унеско-а а о томе шта нас наредне године чека у том погледу, говори проф.др Дарко Танасковић, полиглота, врсни познавалац културног наслеђа, амбасадор Србије при Унеско у Паризу.

Генерална конференција Унескo-а имаће редовно заседање 2017. године. Очекуjете ли поновни  захтев Приштине за пријем у Унеско?

Има назнака да се Приштина припрема за обнављање покушаја остваривања пријема у Унеско идуће године. Уосталом, таква намера је најављена одмах после прошлогодишњег неуспеха, као прво реаговање косовских званичника присутних у Паризу, а и оних у Покрајини. Примећена је и активност новог „амбасадора Косова“ у Француској. Настојећи да успостави контакт с делегацијама држава чланица Унеска, он очигледно дипломатски испитује, односно припрема терен за покретање нове кампање лобирања у корист „Косова“. Има и других посредних сигнала да се о обнављању захтева интензивно размишља. Све то, међутим, не значи да ће захтев и  бити поднет. Одлука о томе не доноси се само, па ни првенствено, у Приштини, јер „Косово“ без снажне подршке својих покровитеља и савезника у међународној заједници нема никакве шансе да се домогне чланства у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, а ови ће свакако рационално и прагматично одмерити треба ли се идуће године поново упуштати у крајње неизвесну авантуру која је једном већ доживела крах. Много је фактора који би требало да их упуте на максималан опрез.

У којој мери велике силе Русија и САД могу утицати на гласање, уколико Приштина обнови захтев?

Руска Федерација и САД битно утичу на све процесе и одлуке у међунардним организацијама. То ни за кога не би требало да је тајна. Процењује се, такође, да ће смер којим ће кренути и развијати се билатерални односи између Трампове администрације и Москве, успоставити нове  или бар значајно модификовати постојеће макрокоординате у међународним односима. Питање је да ли ће проблем „Косова“, а посебно његовог пријема у Унеско, уопште бити на дневном реду почетне фазе руско-америчких консултација о најбитнијим спољнополитичким питањима, али би, на општем плану, логично било очекивати уравнотеженије и мање идеолошки мотивисано држање Вашингтона у вези с „косовским синдромом“ и његовим негативним утицајем на безбедност и стабилност региона који ни за САД ни за Русију није без геополитичког значаја, иако им „Косово“, само по себи, по свој прилици није стварни приоритет. У том смислу, вероватно је да имају паметнија посла и да им баш и није до тога да у Унеско-у укрштају копља поводом вишеструко неоснованог захтева за пријем „Косова“. А до тога би неизоставно дошло, ако захтев буде обновљен, јер се Русија одлучно противи таквом противправном и антикултурном поступку, у чему никако није усамљена у Унеску.

Пошто се у Унеску све води на територијалном принципу, како би се третирали наши манастири и цркве и какву би заштиту имали евентуалним чланством Косова у тој међународној организацији?

Ствар је ту формално сасвим јасна. Уколико би  „Косово“ којим случајем постало чланица Унеска, у документима ове организације наши би се средњовековни споменици, цркве и манастири, водили као културна добра на територији „државе Косово“, а не више Србије, како је сада случај: „Средњовековни споменици на Косову (Србија)“. Таква непожељна промена државне атрибуције не би аутоматски значила промену власништва над предметним културним добрима, као ни њихово проглашавање албанским у културноисторијском смислу, на шта се обично мисли кад се у јавности помало панично најављује „отимање“ српске културне баштине на КиМ.

Питање је, рецимо, у којој мери српски стручњаци имају увида у прилично интензивну археолошку активност на  КиМ, у којој (менторски) учествују и страни истраживачи. Без намере да неосновано доприносим стварању подозривости, рекао бих да никако не би ваљало да се цркве и манастири, додуше, оставе Немањићима, али да се оснивачи српске државе и цркве једног дана представе као освајачи и колонизатори претходно албанске земље…

У сваком случају, уласком „Косова“ у Унеско отпочела би нова фаза планског „контекстуалног притиска“ на наше културно и духовно наслеђе, на саме темеље нашег идентитета, са несагледивим последицама. А о некој бољој заштити тога наслеђа, што као аргумент у прилог пријему „Косова“ радо истичу власти у Приштини и њихови адвокати у међународној заједници, цинично је и смешно  уопште говорити.

Принцип екстериторијалности је познат у свету. Да ли је могуће такав статус добити за српску културну баштину на КиМ?

Нисам стручњак за међународно право, али знам да је било идеја да се статус наше културне баштине на КиМ функционално и трајно реши увођењем неког вида екстериторијалности, по моделу Атоса, а појединци су чак помињали и Јерусалим, Ватикан… Мислим да за то нема реалних услова, јер би свако такво решење као премису подразумевало постојање независне државе „Косово“, у чијим оквирима би екстериторијалност била успостављена, билатерално договорена, а међународно гарантована. За Србију је, међутим, независност „Косова“ неприхватљива и она с њим не може улазити ни у какве међудржавне аранжмане.

Може ли Србија упориште својих интереса тражити у Ванкуверској декларацији из 1974. године или у Ахтисаријевом плану  по којем је посебно заштићена имовина СПЦ на Косову и Метохији?

Неотуђивом праву Србије и српског народа да се неодступно залажу за очување и заштиту свог културног и духовног наслеђа на КиМ није потребно упориште у документима међународне заједнице. Оно је изворније и старије од било које декларације, резолуције или плана, јер је утемељено у историји и бићу српског народа, оно је есенцијално и егзистенцијално. Наравно, то природно право налази свог правног израза и у многим документима међународне заједнице, али је проблем у томе што овакви документи у примени често подлежу интересно мотивисаним тенденциозним интерпретацијама и политици двоструких стандарда, па се све, на крају крајева, не своди на снагу правних аргумената, већ на односе снага. Конкретно, Ванкуверска декларација о људским насељима (1976) садржи много исправних и корисних, премда углавном уопштених одредаба, од којих је неке могуће различито, па и искривљено тумачити, чак и сасвим супротно од племенитих начела на којима овај текст почива. Што се Ахтисаријевог плана тиче, њега Србија никад није прихватила, док се у Приштини према њему односе као према „шведском столу“, бирајући шта им одговара, а игноришући оно што им није по вољи. Анекс В овог плана, који се односи на српско културно и духовно наслеђе, по општој оцени је можда и најуравнотеженији, али се не може ни посматрати ни примењивати издвојено,  ван целине неприхваћеног плана. Од сваког међународноправног акта важнија је стварна искреност и добра воља да се, уз примену постојећих докумената или заједничко долажење до нових, билатерално или мултилатерално пронађу решења за разне спорне ситуације. На основу досадашњих искустава, нема се утисак да таква воља заиста покреће оне који у име косовскометохијских Албанаца (принудно) преговарају са Београдом. Најречити пример је упорно неспровођење кључног споразума о формирању Заједнице српских општина.

Могу ли  у одређеним круговима моћи успети албански фалсификати да  нашу  баштину на Космету прикажу као своју? Да ли смо се  „пробудили” прошле године  у задњи час, односно није ли требало много раније да водимо сличне кампање?

Зависи од тога шта се подразумева под „круговима моћи“. Политичке елите и инструментализовани „експерти“, заједно с пропагандном машинеријом оних држава које усрдно подржавају међународну афирмацију „Косова“, укључујући и пријем у Унеско, не презају од тога да посегну и за понеким „аргументом“ из арсенала фалсификата и фантазмагоричних тврдњи о албанаској провенијенцији српског културног наслеђа на КиМ. Ипак, ни они то не узимају озбиљно, а у суштини их много и не занима. У озбиљним научним круговима карикатуралне тезе о, рецимо, албанској династији Нимани као ктиторима цркава и манастира из времена Немањића немају никакве изгледе да се запате. Изузетак чине сразмерно малобројни (псеудо)научни плаћеници, каквих се сећамо и из времена сукоба у Хрватској и рата у БиХ, који без стида и срама пласирају потпуне неистине и фабрикују кривотворену историју ради монтирања фиктивних, ретроактивних етногенеза и безочне прерасподеле одговорности за немиле догађаје из даље или ближе прошлости. Наравно, са своје стране никако не смемо потцењивати оваква настојања и морамо плански, организовано, квалитетно и медијски ефектно, без опуштања, предочавати истину о целокупној прошлости и садашњости Косова и Метохије. Питање је, рецимо, у којој мери српски стручњаци имају увида у прилично интензивну археолошку активност на  КиМ, у којој (менторски) учествују и страни истраживачи. Без намере да неосновано доприносим стварању подозривости, рекао бих да никако не би ваљало да се цркве и манастири, додуше, оставе Немањићима, али да се оснивачи српске државе и цркве једног дана представе као освајачи и колонизатори претходно албанске земље…

Прошле године, по одбијању захтева Приштине за пријем у Унеско, изјавили  сте да је то преседан у историји Унеско-а јер се никада није десило да велике силе подржавају неки предлог а да он не добије већину. Шта је било пресудно да и земље које су признале такозвано независно Косово нису гласале  за његов пријем у Унеско ?

Кад сам у дебати на Генералној конференцији помињао преседан, нисам имао у виду исход гласања, јер га у том тренутку нисам могао знати. Реплицирајући на констатицију амбасадора Велике Британије да би одбацивање једне препоруке Извршног савета на заседању Генералне конференције било преседан у историји Унеско-а, приметио сам да је преседан, заправо, одлука Извршног савета да једног кандидата као што је недржава „Косово“ уопште предложи за дневни ред Генералне конференције. Иначе, предлози за које се залажу неколике најутицајније државе Запада обично су усвајани на заседањима Генералне конференције, па је неуспех у настојању да се прогура пријем „Косова“ за њих и њихове савезнике био непријатно изненађење. Не треба, ипак, заборавити да САД пре неколико година нису успеле да спрече пријем Палестине у Унеско. Не може се увек баш све спречити, али ни наметнути. Понекад треба бити и у праву. Тако су и неке државе које су стицајем разних околности признале независност „Косова“ схватиле да је Србија у праву и разложно заузеле став да између постојања билатералних односа с неким ентитетом и одлучивања о његовом пријему у међународне организације нема и не треба да буде никаквог позитивног аутоматизма.

Разговарао: Р. Комазец

(Извор:  лист “Јединство”)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*