ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ, ПОЛИТИКА

Данијел Игрец: Крах једнополарног света – прилика за повратак Косова и Метохије?

Пад Берлинског зида је у очима већине политичких аналитичара са оне стране Атлантика био доказ да је Запад на челу са Сједињеним Америчким Државама однео “неоспориву победу” у Хладном рату, идеолошки, економски и војно поразивши Совјетски савез и Русију као његову државу предводницу.

Познати амерички геополитичар Френсис Фукујама прогласио је америчку победу “блиставим достигнућем идеологије либералне демократије“. Он је крај Хладног рата упоредио са “крајем времена и историје“, после којег је створен “јединствени свет“, у којем ће доминантну улогу имати западна цивилизација и “амерички начи живота“. Фукујама је, као и после њега Бжежински, ставио тачку на историјске и геополитичке процесе, уверавајући себе и човечанство да је униполарни свет “вечна и непромењива” категорија.

На крилима те победе, на крилима свеобухватне и свепрожимајуће глобализације, технократизације и дехуманизације друштва, декомпозиције националног суверенитета, НАТО-изације планете и американизације светске популације амерички корпоративни естаблишмент тежио је да претвори свет у своје геополитичко двориште. У двориште где ће искључиво “ујка Сем” одређивати правила игре; игре скројене према интересима “америчке нације” (читај:глобалне елите) која је због своје “изузетности и супериорности” позвана да предводи свет “хиљадама година“. Ту “суперироност” осетио је на својој кожи и српски народ крајем 20. века када је Вашингтон, ширећи бомбама своју “демократију”, кренуо у исцртавање евроатлантског поретка на Балкану.

Сложићемо се да нема државе која је више и интензивније од САД радила на једностраном отцепљењу Косова и Метохије. Потрошене су милијарде долара, ангажоване моћне лобистичке групе, примењиване методе притиска и уцењивачке дипломатије – најпре како би се издејстовала подршка америчких савезника и “јединство” Запада у противправној агресији НАТО-а на СРЈ, а потом и како би “новорођена косовска држава“, у чијем стварању су трговина наркотицима, оружјем, људским органима и етничко чишћење Срба одиграли кључну улогу, покушала да стекне пуну афирмацију на међународном нивоу.

Вашингтон је 90-их година у албанском фактору на Балкану видео кључног регионалног играча у остваривању најважнијег геополитичког циља атлантизма – истискивања Русије са Балкана. Како би се Москва држала што даље од топлих Јадранског и Црног мора, како би се пресекло стратешко савезништво Србије и Русије и избегло национално уједињење српских земаља морао се створити проблем; кочница тим природним геополитичким процесима. У ту сврху идеолози “новог светског поретка” дорадили су познати антисрпски пројекат, осмишљен под окриљем Призренске лиге – пројекат “велике Албаније“, а као први корак у његовом остварењу одредили насилну сецесију јужне српске покрајине од њене матице.

Америци је крајем 20. века било неопходно да и на Балкану афирмише свој крвави “pax americana“, да регион претвори у своју искључиву зону контроле и утицаја, да га интегрише у “униполарни глобални поредак“. У ту сврху послужила је оружана агресија на Југославију и припрема терена за шиптарску окупацију Косова и Метохије. Једним хицем – отимањем КиМ – Вашингтон је стремио да убије три птице. Контролом косовско-метохијског региона стиче се изузетна стратешка предност у економском и војно-безбедносном смислу. Не само у погледу експлоатације више хиљада милијарди долара вредних рудних богатстава на КиМ већ и за даљи продор у унутрашњост евроазијског континента, ка Русији и сибирским пространствима.

У ту сврху на српској земљи никла је и највећа америчка војна база изван територије САД, највећи европски логистички стожер вехабија и албанских терориста – Бондстил, са ког се Украјина, Кавказ и остале “тачке удара” на Русију снабдевају оружјем и бојовницима. Подршка независном Косову је и подршка исламистичком фактору на Балкану. Перцепција Америке у исламском свету је јако лоша (ратови у Ираку, Авганистану) зато је Вашингтон одлучио да тај разгневљени исламски свет умири путем подршке исламским заједницама, а против православне Србије.

Друга албанска држава на вековној српској територији је незаобилазна коцкица у антируској слагалици на Балкану, а јачање њене независности механизам истискивања Москве из геополитичког стомака Европе. Зато не чуде све учесталије посете службеника Пентагона и Стејт департмента балканским државама; њихов циљ је стварање регионалне антисрпске осовине Приштина-Тирана-Скопље и додатан притисак на Београд у циљу што брже реализације последње фазе пројекта “независног Косова” – међународне афирмације његове “државности“.

Америчкој глобалној елити (обједињеној под именом “дубока држава“) која путем својих дипломатских и војних пиона у региону још увек успева (али сваким даном све теже) да задржи моћан утицај на балканске политичке токове опасно се жури да од наше државе извуче признање тзв. Косова. У том (по српске интересе несумњиво велеиздајничком) чину крије се главни адут Вашингтона који он користи како би вратио Балкан у зону свог потпуног утицаја. Признањем “стања на терену” и сагласношћу да Приштина добије своје место у систему Уједињених нација (чланство у Генералној скупштини УН-а, УНЕСКО-у, УНИЦЕФ-у, …) Србија би:

а) НАТО агресију прихватила као оправдану акцију;

б) амнестирала злочине НАТО-а, етничко чишћење Срба на КиМ и отимачину имовине на делу своје територије;

ц) пружила легитимитет западном концепту “једностраних војних интервенција”, а тиме и сецесији КиМ;

д) омогућила да Американци путем билатералног договора са такозваном косовском владом легализују постојање Бондстила што би само убрзало имплементацију атлантистичке безбедносне агенде, а то је ширење НАТО кишобрана над остатком Балкана

Према речима Медлин Олбрајт, “сиве еминенције” америчке интервенционистичке политике, која је због својих ратнохушкачких изјава прозвана “владарицом рата“, крајни рок за остварење овог плана био је предвиђен за крај 2011. године. Исто то је тврдио и главни саветник политичког клана Клинтон, Збигњев Бжежински. Њихова предвиђања нису била тачна. Зашто?

Одговор се крије у томе што никоме од озлоглашених стратега америчке спољне политике није падало на памет да под знак питања стави тезу о униполарном свету као трајној категорији, да релативизује став о његовој непромењивости. Уверени у “коначност” своје хладноратовске победе они су заборавили да у (гео)политици ништа није вечно. Занесени “америчком моћи” нису ни слутили да ће Фукујамина “блистава победа Запада” трајати свега 20 година, а његову тезу о “крају историје” демантовати догађаји на геополитичкој карти света, нарочито они који су светлост дана угледали након 2008. године.

Русија, након Хладног рата политички и економски девастирана држава, којој су претили територијално распарчавање и грађански рат, те године је наговестила свој повратак међу глобалне велесиле. Унутрашње економски консолидована и са јасним државотворним курсом у спољној политици Москва је показала зубе Западу, ставивши до знања да ће од сада смети и умети да брани своје, не само државне и националне већ и геополитичке интересе што је и показала дејствовањем у Абхазији и јужној Осетији, на Криму и у Сирији.

Глобална економска криза и са њом повезана економска стагнација западних земаља, рађање геостратешког кинеског пројекта “Један појас, један пут” и рапидни привредни раст Пекинга, формирање БРИКС-а, јачање безбедносних капацитета Шангајске организације за сарадњу, све су то догађаји који су означили почетак краја униполарности и процес мултиполарности света учинили неповратним.

Док кинеска економија расте, европска и америчка падају. Међународне корпорације са седиштем изван Запада преузимају доминацију у глобалној привреди. До 2008. године њихов број је био нула, а до краја 2020. године Кина ће бити највећа светска привреда те ће са трона скинути САД, док ће Русија бити пета светска економска велесила, испред Немачке. На трећем месту ће бити Индија. Према последњем извештају „Форбса“ за 2016. годину међу банкама са највећом активом у свету налазе се кинеске банке. Ако се то упореди са 2008. годином, која је кључна за промене у глобалној економији, тада су међу првих пет биле искључиво западне банке. Најбоље пласирана јапанска је била девета, најбоље пласирана кинеска је била на 17. месту, да би за само осам година чак четири кинеске банке доспеле на сам врх табеле.

Идемо даље. Погледајмо војни буџет. Преглед трошкова између 1988. и 2015. године указује да је Кина која је 1988. имала буџет као Шпанија за 25 година претекла готово целу ЕУ. Русија је 1998. имала готово исти војни буџет као Турска, сада је неупоредиво већи. Раст економске моћи узроковао је раст (државних) инвестиција у војни сектор. Земље које данас чине БРИКС 1998. године имале су у збиру 13,7 посто буџета НАТО-а. Данас је та цифра чак 43,3 посто. Буџет Шангајске организације за сарадњу је са 7,5 одсто догурао до више од 40 одсто буџета НАТО-а.

Шта нам све ово говори?

Говори нам да је мултиполарни светски поредак нова реалност међународне политике. Говори нам да је политика наметнутих решења и једностраних оружаних интервенција којом је Запад кројио мапу планете према сопственим интересима само тужна слика једног света који полако клизи у провалију. Уместо њега рађа се нови, на принципу суверене једнакости и равноправности држава засновани поредак, поредак чија главна окосница ће бити стратешка осовина Русије и Кине и оних земаља које немају непријатељски став према Србији и спремне су да уваже њене легитимне државне и националне интересе.

Вашингтон и његови западни сателити више немају широм отворене руке да се мешају у решавање спорова на кризним жариштима у свету. Сада је у томе као и у будућем току геополитичких процеса незаобилазан глас Индије, Русије, Кине, Бразила и осталих слободних земаља, међу којима Србија има много искрених и традиционалних пријатеља. Несумњиво привредно, финансијско, технолошко и војно-безбедносно јачање не-западних земаља итекако се одражава у њиховом повећаном политичком (и дипломатском) утицају у међународним односима. Што је тај утицај већи то је мањи маневарски простор Америке и ЕУ за уцене и притиске на Србију.

То нису само гола предвиђања већ чињенице, опипљиве у реалности. Погледајмо то на конкретним примерима. Све је извесније да УНЕСКО ове године неће одлучивати о апликацији тзв. Косова за чланство. Приштина, заглибљена у велику политичку кризу око формирања нове власти, до сада се није озбиљније ангажовала на међународном лобирању за гласове нити је ико поднео апликацију за њен пријем што јасно указује на то да од онако бомбастично најављиваног уласка у УНЕСКО (ове године сигурно) неће бити ништа. У Лион, седиште Интерпола, стигла је ових дана “препорука” западних земаља да се гласање о уласку Приштине у ову организацију одложи на неодређено време. Светска царинска организација донела је одлуку да се тзв. Косово до даљег суспендује из чланства, уз образложење да је пријем Приштине преурањена одлука.

Овакав (за многе неочекивани) развој догађаја више је него јасан доказ да геополитичка слика света није константа, већ се она мења из дана у дан. Брига Запада о сопственим проблемима постаје све већа због чега ће све мањи број западних земаља бити спреман да и даље безрезервно подржава аспирације косовских Албанаца. ЕУ тоне у све већу институционалну и безбедносну провалију, Вашингтон ће бити све више заокупљен политичким немирима код своје куће који прете да ескалирају у озбиљну унутрашњу кризу, док су параметри економског развоја западних земаља одавно престали да буду обећавајући. Америка губи позицију хегемона и више нема улогу “светског полицајца” због које су многи народи крај 20. века дочекали у крви, окупацији и рушевинама. Приштински сецесионисти полако, али сигурно губе подршку западних држава и све је извесније да пројекат “независно Косово”, то чедо америчких интервенциониста, неће тако лако дочекати своју пуну међународну афирмацију.

И док се међународне околности на очиглед свих нас мењају светлосном брзином у Београду се  чују гласови да Србија мора да “пожури” како би ставила тачку на питање КиМ.  Либерални другосрбијански „експерти“, самопрокламовани „интелектуалци“ и политичари из редова пете и шесте колоне застрашују нас својим мрачним (ратним) прогнозама за Србију уколико одлучно не одсечемо „косовски тумор“ са свог државног ткива. Али они то не раде зато што се разумеју у геополитичке процесе или зато што им је брига о српским интересима на првом месту. Њима су ти интереси последња рупа на свирали, а схватање динамике међународних односа равно нули. Они то раде зато што су за то плаћени; плаћени доларима и еврима својих западних газда. Плаћени да убрзају што бржу предају Косова и Метохије и десрбизацију саме Србије.

У околностима крупних геополитичких промена Србија не само да не треба, она не сме да жури. Време итекако ради у нашу корист. Потребно нам је само мало стрпљења, политичке мудрости и јасан државотворни став у спољној политици па ће се Косово пре или касније поново наћи под нашом, српском јурисдикцијом. На међународној сцени јачају силе чији се поглед на политичку карту Балкана поклапа са нашим ставовима, чија политика на међународном нивоу наводи воду на нашу, српску воденицу. Таква ситуација отвара врата активном дипломатском приступу и ствара услове да на највишим инстанцама, пре свега у оквиру УН-а, уз подршку својих савезника покренемо иницијативе које ће штитити и промовисати наше националне интересе.

Србија не сме да буде талац политике НАТО и ЕУ и неми посматрач глобалних геополитичких превирања већ њихов активни учесник. Водећи суверенистичку политику као једину одрживу у доба постепене реафирмације националних држава Србија мора да учини све како би се стратешки позиционирала у новој међународној констелацији снага чија жила куцавица ће бити осовина Москва-Пекинг. То је једини пут који води у обнову нашег суверенитета на КиМ, то је једини пут који промовишу озбиљни и одговорни државници.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*