ГЕОПОЛИТИКА, ГЛОБАЛИЗАМ, ЕВРОПА И СВЕТ

Данијел Игрец: Француска на геополитичком раскршћу – између глобализма и деголизма

Трка за место председника највеће државе Европске уније управо је завршена. Из ње је као победник изашао “млади, енергични, шармантни, лепушкасти, независни” кандидат, Емануел Макрон. Овако су новог првог станара Јелисејске палате недељама представљали водећи француски и европски медији, који су се отворено ставили у службу његове предизборне промоције.

Долазак Макрона повлачи са собом следећа питања: “Шта за Француску значи његова победа? Да ли ће нови председник са собом донети и нову, независну политику или наставити путањом старих  елита? Налази ли се “колевка модерне демократије” пред судбоносним избором: повратак деголизму или даље робовање глобализму?

Постизборна Француска Емануела Макрона

Као дипломант Националне школе за администрацију, својеврсног сабирног центра будуће француске политичке и економске елите, Макрон је имао одличне препоруке да постане службеник једне од најважнијих испостава глобалне моћи данашњице, која диктира међународне финансијске токове, Ротшилдове банке у Француској. Помоћу својих утицајних пријатеља које је стекао током вишегодишњег банкарског рада он је убрзо ушао и у политичке воде, поставши министар економије у сада већ најнепопуларнијој Влади модерне француске државе, Влади Франсоа Оланда.

“Нови француски месија”, како се Макрон представља у појединим атлантистичким медијима омогућио је западном економском гиганту “Нестле” да под своју контролу стави неколико стратешки важних домаћих предузећа због чега је на стотине француских радника завршило на улици. За тај свој “подвиг” он је од стране фондације Ротшилд награђен сумом у износу од чак три милиона евра. Емануел Макрон учествовао је у продаји поноса француске индустрије, предузећа “Алстом” америчком “Џенерал електрику”. Тада је само у једном дану на улицу избачено 800 радника и то без икакве отпремнине, што је важан детаљ ако се узме у обзир чињеница да се Макрон сада представља као заштитник слабих.

Већ ионако посрнулу француску привреду верни ученик банкара са Вол Стрита својим саветима довео је на руб пропасти, чинећи је потпуно зависном од немачке. Због тога ни не чуди да је у европским круговима Макрон важио за “кандидата Ангеле Меркел”.

Политички створен под брижним оком глобалистичких елита Емануел, Макрон ушао је у председничку трку као миљених естаблишмента и корумпираног система који у Француској држи главне полуге моћи већ дуги низ година. У прилог томе говори и чињеница да су сви чиновници, па чак и кандидати преосталих партија, пре свега поражених социјалиста и републиканаца, одмах након завршетка првог изборног круга изразили пуну и безусловну подршку Макроновом покрету и позвали своје присталице да у другом кругу гласају за њега, како би “одбранили Републику од деструктивне, расистичке и хомофобне политике” Марин ле Пен и њеног Националног фронта.

Макрона је подржала читава булумента одавно истрошених политичара, од америчког новца зависних “независних” аналитичара, “њу ејџ” јавних личности, светских и домаћих атлантистичких медија. Подржала је човека који је 2014. године учествовао на састанку светске “извршне власти у сенци”, групе Билдерберг и који је француским грађанима подваљен као Тројански коњ система и експонент милијардерских космополитских кругова.

Његов економски програм заснива се на класичном неолибералистичком концепту пауперизације друштва и уништавања домаће привреде. Тиме ће расти друштвени антагонизми у држави што ће дати подстрек јачању радикалног исламизма и новим терористичким претњама. Нова администрација задржаће западни курс санкција према Москви, курс који највише погађа француског сељака јер трпи последице трговинских ограничења. Другим речима, суштина Макронове економске политике руководиће се принципом: “Учинити богате још богатијима, а сиромашне још сиромашнијима”.

У прилог томе иде и крајње алармантна безбедносна ситуација у држави. Француска има највећи број неинтегрисаних муслимана у Европи који би у наредном периоду релативно брзо могао да достигне цифру од 15-17 милиона људи. Одбацујући интеграцију у француско друштво и основе секуларног државног уређења исламски мигранти представљају фактор безбедносне дестабилизације земље и идеалну базу за регрутацију нових “Алахових ратника”. У држави данас ниче на десетине тзв. no-go зона, у којима се примењује искључиво исламско право, где полиција више ни не сме да залази, а у периоду између 2012. и 2017. године Француска је доживела чак 27 терористичких напада!

Досадашња политика мултикултурализма и тзв. позитивне дискриминације којој се заветовао и Макрон узроковала је да су данас француски држављани постали грађани другог реда, којима се ускраћују економска и социјална права, док мигранти важе за “беле медведе” који радо користе све бенефиције француске социјалне државе, а заузврат раде на њеном рушењу.

Француска као геополитички талац атлантизма

План светске финансијске олигархије оличене у ММФ-у и Светској банци је да се Француска што више ослаби и гурне у стање неизлазне социјално-економске кризе која прети да у потпуности угуши и последње елементе њене политичке и безбедносне самосталности. Таква немоћна и потлачена Француска уклапа се у англосаксонску визију света која је одувек почивала на премиси обуздавања слободарског духа њеног народа и тежњи да од Париза створи верног слугу и пуког извршиоца својих хегемонистичких амбиција.

Француска је током претходна два века, као геополитичка сила првог реда у европском Римланду, осцилирала између континенталистичке парадигме на једној (период Наполеона Бонапарте и Де Голове “Пете Републике”) и атлантистичке парадигме на другој страни (период Кримског рата – владавина Наполеона Трећег, савремена Француска). Таласократске Велика Британија и Америка увек су подстицале и доводиле на власт атлантистичке силе у Француској како би спречиле њено геостратешко повезивање са Русијом и стварање “Нове Европе”, оличене у осовини Париз-Берлин-Москва.

Да, то је Европа, од Атлантика до Урала, то је Европа, то је цела Европа, то ће одредити судбину света (Шарл де Гол, француски државник)

У томе и лежи суштински геополитички разлог Макронове победе. Након Брегзита, доласка Доналда Трампа и јачања евроскептика у Италији структуре униполарног света, пре свега америчка “дубока држава” и британски финансијски и обавештајни кланови окупљени око Ротшилда, нису смеле да дозволе буђење Француске и васкрсење политике Шарла де Гола.

Утолико више јер је контрола над вањском политиком државе која има право вета у Савету безбедности УН у интересу њених северних и западних господара. Несумњиво можемо рећи да избор Макрона у Француској још више продубљује глобалистичку диктатуру и Француску суочава са опасношћу да из европске земље у којој је утемељена идеја “државе-нације” постане земља у којој ће та идеја умрети.

Национални фронт Марин ле Пен – весник промена у Француској

“Нова Јована Орлеанка”, заштитница обесправљене, под атлантистичком окупацијом заробљене Француске, наступила је на овим председничким изборима као истински антисистемски кандидат, кандидат народа. Њен политичко – економски програм се заснива на јединој одрживој алтернативи постојећем једнополарном, глобалистичком поретку – на суверенизму и евроскептицизму. Јелисејска палата под руководством Марин ле Пен постала би прави центар народног одлучивања, стожер самосталне унутрашње и спољне политике, ослобођене од вашингтонско – бриселског диктата. Политике прекида вазалног односа Париза према НАТО пакту, политике редефиниције односа са Европском унијом, деголистичке политике “суверене Француске у сувереној Европи“.

Француска Марин ле Пен прекинула би да буде економски потрчко Меркелове Немачке, опоравила привреду, повратила надзор над својим границама, зауставила неконтролисану миграцију и умела одлучно да се обрачуна са претњом тероризма.

Стратешким заокретом у спољној политици, од слепог следбеника Велике Британије и САД ка енергетском и привредном повезивању са Руском Федерацијом и Кином, Француска би коначно створила услове за обнову своје државности.

Политика Марин ле Пен зато није позив на рат и на дестабилизацију европског простора коју ће управо кроз мандат Емануела Макрона и даље подстицати структуре трансатлантског утицаја и испоставе америчке “дубоке државе” на Старом континенту. Напротив, она је позив на очување слободе и идентитета, позив на очување мира у Европи.

Без обзира на то,  резултат француских председничких избора није неочекиван. Чињеница је да је иза Емануела Макрона стала читава атлантистичка медијска машинерија која је уз помоћ бруталне сатанизације Националног фронта заплашила гласаче и створила атмосферу избора између “екстремизма и стабилности”. Хајка против ле Пенове је ишла чак толико далеко да су је мејнстрим медији представљали као алкохоличара, а све банке (осим једне, и то руске) одбиле да јој одобре кредит за финансирање предизборне кампање.

Суочени са бившим министром омраженог Оланда на једној и ћерком Жан-Мари ле Пена на другој страни, грађани Француске, подвргнути агресивној медијској манипуалцији, одлучили су се за “мање зло”. Само што је у овом случају то “мање зло” била управо Марин ле Пен, а не Емануел Макрон.

Пре 15 година оснивач Националног фронта, Жан-Мари ле Пен, у другом кругу тадашњих председничких избора освојио је једва нешто више од 18% гласова, његова наследница сада је освојила дупло више, скоро 37%.

Она је подигла популарност своје партије, програмски и идеолошки осавременила Национални фронт, успевајући да га приближи грађанима, истовремено сачувавши његову суштину суверенистичке, државотворне политичке снаге.

Међутим, страх од промене и неизвесности и кретање линијом мањег отпора на овим изборима надвладали су гнев и незадовољство Француза садашњим стањем у земљи. На тим крилима је карика фабијанског друштва, Емануел Макрон, и однео своју (привремену) победу. Јер њоме је само привремено сачуван атлантистички концепт европских интеграција и продужена војна доминација НАТО пакта у Европи.

Дугорочни победник француских избора је Марин ле Пен. Својим постигнутим резултатом она је дала подстрек даљем јачању евроскептицизма широм Европе и одредила будућност европске политике, а то је суверенизам. Национални фронт сада је најјача опозициона сила у Француској.

Праве промене ће тек доћи. Ступиће на позорницу на следећим председничким изборима 2022. године. Француска се, као држава и као друштво, заправо, условно речено, сада налази тамо где су се и Велика Британија и САД налазиле у периоду од 2010. до 2012. године. Чињеница да ће за пет година највећи део бирача средње, па и млађе генерације, код којих је Марин ле Пен на овим изборима направила кључни пробој, и даље бити ту, ствара претпоставку да Национални фронт те 2022. године постане озбиљна, ако не и једина кредибилна алтернатива, и да се Марин ле Пен односно кандидат Националног фронта „просто прошета“ до Јелисејске палате.

Макронова Француска и Балкан – хоће ли се ишта променити?

Спољнополитички курс Париза на европском континенту од уласка у ЕУ и НАТО одређују кругови изван његове територије – они у Лондону, Вашингтону, па и Берлину.

Француска нема своју самосталну дипломатију. Французи су још деведесетих година прошлог века препустили Немцима, а понајвише Британцима главну улогу на Балкану. Ако знамо да су наступе Макрона обележили оштри антируски ставови, ако знамо да се заложио за наставак политике санкција према Москви и истицао како Владимир Путин не може бити “поуздан и валидан партнер Француске и ЕУ” онда је сасвим извесно да ће званични Париз што се Балкана тиче следити спољнополитичку стратегију својих вазалних господара.

На Балкану Француска ће и даље наставити формално да подржава европску перспективу балканских земаља, док ће прећутно толерисати великоалбанске територијалне претензије, одобравати уставну декомпозицију Македоније, лобирати за међународну афирмацију косовске “независности” и немо посматрати даље политичко, економско и безбедносно слабљење Србије у региону.  Све то само због једног јединог геостратешког циља атлантиста – избацивања Русије са Балкана.

Српско – француски односи цветали су када је Париз био на страни слободарске Европе, Европе народа. Чим би се Француска определила за бриселско-вашингтонску ЕУ, наши односи су кренули силазном путањом. Тако је и сада. Сарадња Београда и Париза доживеће свој нови “златни период” када Француска одлучи да са геополитичког раскршћа, на којем се тренутно налази, крене путем који јој је зацртао њен последњи велики државник Шарл де Гол. Можда ће тај пут постати опипљив и пре него што мислимо. Сасвим могуће већ на наредним председничким изборима, те судбоносне 2022. године.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*