ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ

Данијел Игрец: Балкан и Србија на геополитичкој шаховској табли великих сила

У праскозорје одлуке „Велике тројице“ (Британије, САД и Совјетског савеза) да се у Нормандији отвори дуго очекивани други фронт против нацистичке Немачке енглески премијер, Винстон Черчил, изјавио је да жали јер му није пошло за руком да се велика савезничка офанзива одигра на Балканском полуострву.

Управо је Балкан према његовим речима (које осликавају учење англосаксонске геополитичке школе) „мекани стомак Европе„, место где је Стари континент најрањивији, некаква одскочна даска за даљи продор ка средишту и западу Европе. Онај ко контролише Балкан контролише и путеве даљег продора ка унутрашњости континента.

Због свог свеукупног географског положаја и њиме условљених геоморфолошких, хидролошких, климатолошких и педолошких карактеристика Балкан је одувек имао свој посебан геополитички печат и налазио своје место у спољнополитичким стратегијама великих сила. Њихови дијаметрално супротни интереси немали број пута су ово парче европског континента претварали у право запаљиво буре барута. Није погрешно рећи да је читава историја Балкана заправо историја сукоба и међусобног сучељавања регионалних и глобалних сила у борби за превласт и продор Запада ка Истоку односно Истока ка Западу. Сетимо се само османске инвазије на хришћанску Европу, крсташких ратова папског Запада против муслиманског Блиског истока, а у последњим деценијама све учесталије покушаје англоамеричке машинерије да продре у дубину евроазијског континента, све до руских граница и сибирских богатстава.

Погледајмо укратко шта је то што Балкан чини толико интересантним да се за успостављање својих зона контроле и утицаја утркују четири најважније силе Истока и Запада, четири геополитичке концепције оличене у атлантизму Америке и Енглеске, континентализму Немачке, евроазијству Русије (делимично и Кине) и неоосманизму Турске.

Географско-рељефне карактеристике Балкана условиле су формирање неколико изузетно важних европских копнених и водних транзитних путева, нарочито у правцу северозапад-југоисток. Балкан као чвориште различитих друмских, железничких и речних саобраћајних коридора је својеврсна „тачка спајања“ (по геополитичкој хоризонтали) црноморског басена на истоку са северним Атлантиком на западу односно (по геополитичкој вертикали) Балтичког мора на северу са Егејским морем на југу. Због тога ни не чуди да је Балкан место на којем су никли и даље ничу капитални пројекти од вишеструке економске и енергетске важности за читаву Европу попут коридора 7 и 10, „Турског тока“ и система пловидбеног канала Дунав—Тиса- Дунав.

Моравско-вардарска долина на полуострву чини централну и најважнију природну проходну зону меридијанског смера између панонског и егејског географског простора. На северном улазу у ову проходну зону налази се Београд, као северна капија Балкана, што појачава значај моравско-вардарске долине. Паралелна проходна зона која води од долине Колубаре преко Ибарске клисуре, Косова поља, Качаничке клисуре, Полога и Кичевске котлине ка Пелагонији и даље Атини појачава капацитет централне проходне зоне Балкана и повећава значај положаја држава кроз које пролази.

Топло Јадранско море одувек је привлачило пажњу многих освајача који су у директном приступу његовим водама видели контролу над стратешки важним пловидбеним путевима. Ту је Војводина као део највећег пољопривредног и животно изузетно важног економског басена Балкана – Панонске низије и Косово и Метохија са неслућеним резервама рудних богатстава чија вредност се процењује на више хиљада милијарди америчких долара.

Имајући ово у виду ни не чуди да је током деценија атлантистички геополитички концепт показивао сталну заинтересованост за простор Балкана. За једног од представника атлантизма, Алфреда Мехена, то је био простор који залази у унутрашњост европског приобаља и преко којег се протеже „геополитичка анаконда“ којом је требало опколити телулократске центре моћи, јер се на тај начин чувала доминација на мору. Према тезама Макиндера, оца англосаксонске геополитике, већи део Балкана је интегрални део „унутрашњег полумесеца“ који окружује „срце континента„, док је за Спајкмена ово „ободни простор„, тзв. европски „римланд„, чија контрола отвара врата пенетрацији геополитичких интереса Запада даље ка Истоку, у средиште евроазијског континента.

За заступнике евроазијске концепције Балкан је погодан простор за супротстављање атлантизму због бројности православних хришћана и њихове културно-религијске везаности за Москву. Због тога се управо на овом подручју могла пресецати „геополитичка анаконда“ после чега би евроазијски (телулократски) центри имали неометан приступ топлим морима.

Идеолози средњоевропског континентализма гледали су на Балкан кроз призму подређивања и контроле Србије. Она им је стратешки важна због контроле балканске геополитичке вертикале која се пружа моравско-вардарском трансверзалом, а која је природан пут спајања средње Европе са Блиским истоком и контроле дела доњег тока Дунава.

Што се неоосманизма Турске тиче његов главни геополитички циљ огледа се у покушају успостављања и афирмације „зелене трансверзале„, пројекта својеврсне територијалне и духовне интеграције подручја на Балкану на којима живи већинско муслиманско становништво.

Погледајмо сада најважнија економска, политичка и безбедносна превирања која се последњих месеци одигравају у овом делу Европе:

1.) ЕУ и САД покренуле су жестоку дипломатску офанзиву са само једним циљем, да након Црне Горе у што бржем року и Македонију интегришу у западни политички и војно-безбедносни конгломерат под кишобраном НАТО пакта. На иницијативу Вашингтона убрзани су преговори о решењу спора између Скопља и Атине око имена македонске државе. Уз помоћ великоалбанских лобиста и подршку америчких политичких јастребова „изабрани“ Зоран Заев више је него послушан када је у питању спровођење антидржавних евроатлантских реформи које воде у де факто федерализацију и албанизацију Македоније и додворавање империјалним интересима Бугарске.

2.) Западне државе отпочињу и последњу фазу пројекта „независног Косова“. Оне убрзаним темпом припремају терен за наставак тзв. бриселског „дијалога“ између Београда и Приштине у оквиру којег ће се пред Србијом на европском преговарачком столу наћи нови ултиматум у виду „Бриселског споразума 2“. Циљ је натерати Србију да прихвати заокруживање косовске „државности“ и њену афирмацију на највишем међународном нивоу – добијањем столице у Уједињеним нацијама.

3.) Најава Доналда Трампа да ће Америка гарантовати енергетску и безбедносну сигурност државама источне Европе и Балкана открива нам нови приступ Вашингтона европској политици. Он се огледа у активној америчкој подршци међународној иницијативи „Три мора“ која подразумева стратешко политичко, економско и војно повезивање Хрватске, Бугарске, Румуније, Мађарске, Аустрије, Пољске, Чешке, Словачке, Словеније и прибалтичких држава. Реч је о старом геополитичком концепту „Интермаријума“, преобученом у савремено  антируско одело, јер је његов једини и суштински циљ стварање својеврсног „санитарног кордона“ односно тампон зоне од Балтичког до Јадранског мора како би се спречио продор руског утицаја ка Европи и осујетило (све извесније) стратешко зближавање Москве и Берлина. На Балкану ће кључну улогу у том пројекту имати управо Хрватска.

4.) Недавно одржани самит шефова балканских држава у Трсту био је доказ да Брисел све отвореније пропагира формирање тзв. балканске царинске уније, заједничке економске и царинске зоне Србије, Црне Горе, БиХ, Македоније, тзв. Косова и Албаније. Све је извесније да ЕУ због унутрашњих економско-политичких немира доживљава кризу и пад интересовања њених чланица за даље проишрење па се зато у оквиру „берлинског процеса“ балканским државама нуди замена за „пуноправно чланство“ у виду нове балканске федерације под патронатом Брисела и Берлина.

Овај кратки осврт на актуелна дешавања открива нам да се на Балкану води права дипломатска офанзива у режији западних центара моћи. Примарни геостратешки интерес Берлина као носиоца средњоевропског континентализма је учвршћивање и афирмација немачког економског (а у одређеној мери и безбедносног) присуства на Балкану. Немцима је важно да осигурају континуитет свог привредног утицаја у региону, створе јединствено тржиште за пласман својих производа и задрже Балкан на „путу европских интеграција“, јер у томе виде гарант како стабилности Балкана тако и своје улоге „економског лидера ЕУ“. Зато и не чуди спремност Немачке да кроз разне економске полуге моћи попут инвестиција ЕУ и најављеног „балканског фонда“ подржи реализацију разноврсних инфраструктурних пројеката (попут аутопута Ниш-Приштина-Тирана) који ће убрзати стварање заједничке балканске привредне и царинске зоне.

Приступ Вашингтона Балкану треба посматрати кроз деловање ударне песнице америчког интервенционизма, НАТО пакта. Овај рудимент Хладног рата све агресивније шири пипке уздуж читавог Балканског полуострва како би заокружио своју интересну сферу у овом делу Европе. То нам потврђују и речи америчког потпредседника, Мајка Пенса, са недавно одржаног самита Јадранске повеље у Подгорици одакле овај службеник америчке „дубоке државе“ поручује да ће НАТО наставити да пружа „безбедносну подршку“ државама Балкана. Кључни геополитички циљ САД је да се кроз комплетну инсталацију НАТО структуре на Балкану успостави потпуни, дефинитивни антируски поредак. Циљ је да се Балкан претвори у трајно упориште атлантистичког утицаја, својеврсни бункер таласократије и полазну тачку за даље геополитичко опкољавање Русије.

Овде треба напоменути да иако је истискивање евроазијског (руског и кинеског) утицаја са Балкана циљ како атлантизма тако и средњоевропског континентализма ипак постоји разлика у обиму и интензитету мера које свака од ове две концепције предузима за његово остварење. Берлин није за потпуно, свеобухватно истеривање Русије и Кине из Европе јер у ограниченом степену међусобне енергетске, економске па и безбедносне сарадње (сузбијање претње исламског тероризма) види и стратешке бенефите за себе. Немачкој је важно да кроз трговинске и царинске механизме ЕУ задржи економски примат у привредама балканских држава. Сарадња са Русијом је у том контексту добро дошла све до оне мере до које се поклапа са интересима Берлина. Америчка перцепција геополитичке слике Балкана је другачија. Она подразумева „тотални удар“ на руско присуство и његову елиминацију јер је једино тако могуће Балкан у потпуности ставити у геополитичку орбиту атлантизма. Вашингтон ће зато поред сузбијања руског латентно спроводити и обуздавање немачког утицаја на Балкану како се не би остварила највећа ноћна мора таласократије – геополитичко зближавање Москве и Берлина.

На Балкану се пред нашим очима одиграва прави геополитички шах великих сила у којем свака покушава да повуче по своје интересе најбоље потезе како би продрла дубоко у залеђину свог противника. Док амерички топови газе Црну Гору и Македонију, спремајући се да ударе и на Републику Српску, а немачки пешаци покрећу продубљивање проевропских балканских економских интеграција, руски и кинески ловци јачају евроазијску компоненту балканске геополитике. Капиталним инфраструктурним пројектима у саобраћају (пруга Београд-Будимпешта-Пиреј), финансијама (отварање највеће регионалне подружнице Кинеске народне банке у Београду), привреди и енергетици (инвестиције у српске пољопривредне комбинате и железаре) Руси и Кинези раде на стратешком позиционирању Москве и Пекинга у региону. Ако томе додамо „васкрсење“ Турског тока и чврсту посвећеност Кине да Балкан постане важно транзитно подручје на њеном „новом путу свиле“ према централној Европи онда је све извесније да ће се у наредном периоду балканска геополитичка шаховска табла додатно усијати.

Где је ту Србија?

Србија заузима стратешки битно место на Балканском полуострву. Узимајући у обзир њене физичко-географске карактеристике као и друштвено-историјске факторе попут вишевековне традиције државности и богатих културно-духовних веза са Русијом и не чуди да је Србија одувек била на линији ватре између таласократског Запада и телулократског Истока. Вековима на удару атлантистичке, германске континенталне и неоосманистичке артиљерије наша држава успевала је да одоли њиховим нападима и покушајима потпуног потчињавања само када је била окренута чврстом савезништву са Русијом. Данас се Србија (поново) суочава са жељом западних сила да зацементирају своје присуство на Балкану, да заокруже своју хегемонистичку владавину. Црна Гора је већ стављена под кишобран НАТО империјализма, сада је на реду Македонија, након чега ће уследити покушаји административно-политичке и територијалне прекомпозиције БиХ са циљем укидања Републике Српске. На корак даље од тога биће и отварање питања југа Србије, Рашке области и Војводине. Крајњи исход тог процеса опкољавања Србије је њена геополитичка изолација и пресецање стратешких веза са Москвом, а тиме и коначно зацарење атлантистичког империја на Балкану.

У таквим околностима Србија треба да заузме проактиван став; да уместо геополитичког повлачења одабере стратегију умереног отпора, усмерену ка заштити виталних државних и националних интереса и постепеној обнови суверенитета. Одговор Београда не треба да буде радикалан (јер за тако нешто тренутно не постоје услови), али не треба ни да иде до граница крајње сервилности и понизности. Одговор Београда треба да буде тежња за афирмацијом статуса важног регионалног геополитичког фактора, а не заробљеност у војним, економским и политичким оковима Брисела, Берлина и Вашингтона, служећи као њихов геополитички мостобран према Русији.  Србија мора да трага за стратешком аутономијом, јединим дугорочно одрживим концептом у међународним односима који одговара како њеним интересима тако и актуелној геополитичкој ситуацији у Европи и на Балкану. Србија мора стратешки да се позиционира у односима глобалних сила, водећи мултивекторску спољну политику према формули „што већи могући ослонац на евроазијску осовину Москва-Пекинг, што мање могуће подилажење атлантистичком Бриселу и Вашингтону“. У том контексту наша држава треба да се позиционира као контактна зона између Јадранског и Црног мора, транзитни саобраћајно-енергетски коридор, преко чије територије ће пролазити неколико комуникацијских праваца и пројеката од континенталног и регионалног значаја. Србија у „меканом стомаку Европе“ не сме да буде објекат (гео)политичких процеса већ њихов активни субјекат.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*