БЕЗБЕДНОСТ, ГЕОПОЛИТИКА, ЕВРОПА И СВЕТ, ПРЕНОСИМО

Борислав Ристић: Сирији слиједи подјела, а не промена режима

Трамп је управо покренуо ударе на положаје сиријске војске у војној бази Shayarat близу Хомса. Испаљено је 59 ракета типа томахавк којима је преврнут асфалт на узлетишту базе као одговор на ратни злочин напада на цивиле бојним отровом који се приписује Асадовим постројбама. Рекли бисмо – лажни зрачни удар као одговор на лажне оптужбе за ратни злочин. Сручити 80 милијуна долара вриједности на орање асфалта у бити није војна операција, већ пропагандни трик. Једнак пропагандном трику са слањем у свијет ужасних слика цивила чију су агонију снимале припремљене камере у зони у којој иначе нема никакве медијске покривености. Сликом на слику, представом на представу.

Слике ужаса покренуле су медијски притисак према америчком предсједнику Трампу, на који му је једини паметан одговор био да одговори у складу с очекивањима – или да претрпи још један медијски линч као безосјећајни фашист, који држи леђа диктаторима и ратним злочинцима и којему није стало до живота невиних цивила. Трамп је реагирао управо онако како се од њега очекивало – точније, онако како се од њега није очекивало. Преузео је додијељену му улогу и покушао преокренути ствар у своју корист. Није се борио против медијске слике, већ је у духу каквог глобалиста осудио Асадово кршење хуманитарног права и одговорио испаљивањем томахавка на положаје његове војске. Трампов државни тајник, Рекс Тилерсон чак је запријетио смјеном Асадова режима, као у златна времена Џорџа Буша.

Треба погледати цјелокупни аранжман ове представе, заједно с кулисама. Прије свега, испаљивање скупих ракета на безвриједну писту више је од растрошне празне гесте – то је снажна порука која треба показати озбиљност и учинити излишним даље војне кораке. Сада ће сви очекивати рушење Асада и копнену војну интервенцију, али оно што ће се у ствари догађати јест подјела Сирије а не промјена режима. Трaмпова дипломација је обавила све припреме за мировну конференцију о Сирији, која ће ићи на подјелу те земље путем стварања “сигурних зона”. Циљ ових удара била је објава да су ратне игре завршене и да на сцену ступа примирје. Овим нападима, такођер, Трамп је повратио кредибилитет код партнера на Блиском истоку, укључујући и Русију, који је био готово уништен у вријеме Обамина мандата. Господар рата није онај тко рат почиње, већ онај тко га приведе крају.

На овај Трампов потез најбурније су реагирале Трампове присталице, које су то доживјеле као Трампов пораз и његово дефинитивно падање под утјецај неоконзервативаца. Треба рећи да их је на овакав закључак навела вијест о одласку Бенона из Вијећа за националну сигурност. Но, вјеројатно се ради о дијелу шире игре коју играју Бенон и Трамп, а то је да (лажном) интервенцијом у Сирији придобију на своју страну дио ГОП-а који их је бојкотирао у Конгресу при изгласавању закона, првенствено Обамакера, у чему су, судећи по првим реакцијама, и успјели. Томе у прилог говори околност да је Бенон отишао на чело Одбора за здравство, гдје треба политички припремити оно у чему претходно није успио Рајан – обарање Обамакера. То што су, у тој игри, поред ГОП-овске опорбе, преварили и властите присталице, само је доказ да је трик успио. Да Бенон није “отишао” из Вијећа за националну сигурност, игра не би била увјерљива. Рушење Обамакера бит ће им довољна сатисфакција за претрпљене “душевне боли”.

Такођер, треба скренути пажњу на још једну ствар, промјену имиџа: након што је недавно, у жељи да га прогласе “неспособним”, престао бити “Хитлер”, Трамп након овог “напада” више није ни “Путинов агент”! Ништа о томе тако добро не свједочи као повика лијеволибералне јавности на то да Трамп жели изазвати Трећи свјетски рат због супротстављања Путину у Сирији. Након што је Бенон свој боравак у Вијећу за националну сигурност искористио како би истјерао на чистину да је Обамина администрација незаконито прислушкивала Трампов тим у вријеме кампање, сад кад су оптужбе за Трампов “путинизам” дошле у очити сукобу с реалношћу, процесуирање одговорних бит ће само испуњавање правде, а не политички обрачун.

Како год било, ова анализа полази од претпоставке како Трамп није изненада доживио заокрет и заплесао са својим противницима, већ је заиграо у њиховом колу како би их искористио за властите циљеве – као што је то радио и иначе. Он само дјелује у складу са својим основним начелом вјештине склапања договора: “кад си доље – ударај јако, кад си на позицији моћи – буди попустљив”. Сад удара гдје је слаб, а попушта гдје је јак. То је Трамп.

Извор: Вечерњи лист

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Уредништво задржава право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овога портала.

*